Branič

Страна 50.

Б Р А Н И Ч

Број 5.

женог нађе којп од непотпуних начина доказа из §. 123. а уз то још: 1), ако се или докаже, да не стоји оно, што би оптуженп против основа подозрења наводпо, дакло ако је одговор његов лажан, нли 2), ако се независно од наведених основа подозрења('г') ислеђењем или на претресу докаже, да је оптужени такво лице, за које се. по његовом начину жпвота, његовим одношајима, по његовој наравп или склоности слпчним делима, лако може држати, да је такво дело учинио. Из овог се види: да је за потпун саставни доказ довољан један основ подозрења из §. 123. и једна околност: било да се оптужени ухвати у лажи или да је рђавог владања, које су околности наведене и у §. 125. крив. пост. Кад то стоји, а и она разлика између основа подозрења и околностп, коју смо навели, онда је наж одговор на поетављено питање противан закључку изведеном из описаног конкретног случаја, т. ј. један основ подозрења из §. 123. и један из §. 121. или 122. састављају потпун правнп доказ. Кад се саставни доказ добија из једног основа из §. 123. иједне околностп, онда у толико пре треба узети да ће потпун доказ бити, када место те околности стоји којп од основа из §. 121. или 122., пошто се по показаној разлици између основа подозрења и околности, може боље закључити беспристрасно судећи, да је оптужени неко дело учинио или у њему учествовао, кад протпв њега место околности, која садржи у себи мање доказа, војује основ подозрења, који стоји у тешњој вези са самим кривичним делом, а и учиниоцем његовим. Управо тим самим, што је законодавац признао, да у једном основу из §. 123. са једном околношћу из §. 238. или §. 125. крив. пост. лежи потпун доказ, прећутно је признао, да ће у толико пре бити јачи и убедљивији доказ против оног, кога место те околности терети који основ подозрења. Зар нпр. да буде довољан доказ протпв оног онтуженог за крађу, кога терети један способан сведок очевидац (тач. 2. §. 123.) и ако се ухватп у лажи (тач. б. под 1. §. 238.), а да не буде довољан доказ против оног, за кога један такође способан сведок каже, да је видео, кад је он однео ствари, означавајући их и појединце (тач. 2. §. 123.), па се у његовом притежању нађу баш те ствари (тач. 8. §. 121.)? Свакако би било неприродно и нелогично применпти на овај случај онакво правило, које нам даје наведени конкретни случај расправљен и нашим највећпм Судом. На завршетку ове кратке речи додаћемо, да овакво тумачење §. 238., као што ми застуиамо, нпје аналого и као такво противно §. 2. крив. зак. већ је логичко, иб ког се дескриптивним путем долази до изложеног закључка. Драг. Н. Солдатовић судија.

Клетва као правни обичај за изналажење злочинца.

Познато је, колику велику важност даје клетви народно предање, у причама, песмама, бајкама и другим народним умотворинама. По једном правном обичају, којп се очувао до наших дана у селу Берчиновцу, срезу заглавском, клетва служи и као средство за изналажење злочинца у кривичном делу паљевине, и начин доказивања невиности, у случају, кад се не зна учинилац овог злочина. Како се врши овај обичај, п шта се њиме хоће, најбоље ће се видети из овога случаја који овде бележимо по званичннм актима ислеђења о једној паљевини у поменутом селу. Појединости о овоме обичају. ко.је бележимо, сазнали смо од прнсутних поротника, који су судили с нама ово дело, и од других мештана поменутог села, који су нас уверили, да овај обичај ностоји и да се врши у свему онако, како то овде бележимо. Држећи, да у овоме обичају има података за нознавање правног живота народног и његових особина, саопштавамо случај, у коме је исти извршен. Неком Богосаву Н. у поменутом селу, упа • љена је плевна једне ноћи, у Новембру 1891. године. Оштећени није знао ко је то учинио, нити је сумњао на кога. Сутра дан, по учињеној паљевини, искупе се сељани код суднице, и по захтеву оштећеног и позиву месног кмета, по старом обичају пођу у клетву, да куну злочинца, који је извргаио ову паљевину, а тиме, уједно, сваки за се да докаже своју невиност. Држи се, да онај, који је учинио ово злочинство, неће се смети клети, т. ј. да ће се убојати клетве, и тако приморати, да призна кривицу и да се покаје Тај обичај извршен је овако: са запаљеним, воштаним свећама, окренутим к земљи, оду сви на место, где је запаљена плевна оштећеног, и ту бацају сваки по један камен на горевину, кунући злочпнца: „проклет да си је, ко то учини; да не има ништа живо, ни од порода, ни стоке, ни он, ни ико његов." Том приликом износи се јело и пиће, као што је већ обичај прп скуповима. Један од сакупљених сељана, неки С. који је доцније био оптужен за ово дело, примети кмету: „бре Павле, кад сам ја био кмет, чини ми се: да није било у закону да се село куне." Због ових речи падне сумња на њега, да је он западио ову плевну, и у тужби оштећеног п полиц. власти, којом је спроведен суду, поред другог основа подозрења, противу С.-а, био је наведен и тај: што је ово говорио.