Branič

Број 8.

Б Р А Н И Ч

Страна 103.

Јемство од три године прешло је из аустр, зак., где је мотив за тако кратак рок био у чувању интереса насдедника, који много пута не знају за обвезе својих предака и не треба да остану дуго времена у неизвесности о правом стању. Хоће ли се угасити јемчева обвеза, ако поверилац није за три године по смрти његовој утврдио ®акт законпм документима, да се од правог дужнпка нпје могао дуг наплатити? Пошто по другој алинеји §. 829. поверилац не може пре јемца тражити, док се не покаже, да главни дужник не може да плати, питање је, кад се има узети, да дужник не може да плати? По височајшем решењу од 28. Новембра 1859. поверплац не може тражити иснлату јемченог дуга донде, докле од главног дужнпка наплату није тражно, па се' намирити није могао. То је Касационн Суд у општој седнпци разумео тако, да се извршном пресудом код извршне власти утврди, да главни дужник нема да плати. Скроз погрешно схватање, јер је познато, да иоверплац у много нрилика скоро искључиво гледа на јемца, на његову обвезу. Аустр. грађ. зак. тражи само судску или вансудску опомену у §. 1355. но коме је «астављена друга алннеја нашег §. 829., где се каже: док се не покаже, да главни дужник није могућан платити. Законодавац је наш у поменутом внсоч. решењу само репродуковао мисао казану у другој алннеји §. 829. Погрешно, противно нзворнику, тражи се сада извршна одлука и доказ код извршне власти, да се не може одлука извршпти. Повериочево ираво ирема јемцу у таком стању ствари постаје илузорно, кад не стигне у року од три године, да утврди што се од њега данас тражп. Треба се вратити на прави смисао друге алинеје §. 829., добро разумети височ. решење, па онда не бп постало много пута илузорно то право поверпоца, који не треба да буде обвезан, да чак и пзвршним одлукама утврђуј е код извршне власти инсолвабилитет дужника. 0 другој алинеји §. 840. има се рећи, да је она једна аномалија, пошто поставља за јемство, субеидиарни, анцесорни уговор, застарелост за шест година дужу, него што је застарелост за главну обвезу. По §. 837. грађ. зак. јемство је везано за обвезу главнога дужнпка и престаје са свим нли од честп, ако главна обвеза престане са свим или од чести. Неиојмљиво је да јемство, као акцесорни уговор, тако тесно везан за главну обвезу, надживљује ову. По томе би застаредост уз залогу ручну или непокретних добара имала да траје не тридесет, него двадесет и четпри године. После овога мишљења о изнетим питањима, није тешко закључити, да §§. 840. и 829. нису у контраднкцији. Они говоре о различитим стварима. Парагра® 829., то је ђепеДсшш <Мбси88ШШ8, благодејање, којеје створпо Јустинијан за јемца, а §. 840. говори о роковима обвезе, у разнпм случајевима, по његовој смртн. Г. К. Д. Шпартаљ, адвокат објашњава, да је цела незгода о разумевању §. 840. грађ. зак. дошла отуда, што је наређење §. 832. доцнијом изменом укинуто,

а није се предвидело, да ће се са тога доћи до контрадикције између §§. 840. и 829. и измене §. 832. грађ. зак. Он не зна разлоге, којп су навелн законодавца на измену овога законскога наређења, које је потпуно одговарало духу времена и модерннм законодавствима. Јер аустријски грађ. закон, по коме је наш грађ. закон написан, задржао је све до данас три, евентуално два вида јемства: јемство обично и јемство тврђе или јемство ш аоМит. По аустр. закону код обпчнога јемства поверплац одмах, чпм покаже суду да га главнн дужник није измирио о року, може тужити јемца за јемство обичне природе — §. 1355. аустр. грађ. зак ; а јемца т 8оМит плп како се у нас каже „јемца н платца" може тужити једном тужбом са главним дужником — §. 1357.; према томе мисли, да кад би се пзмена и допуна §. 832. грађ. зак. од 28. Новембра 1859. хч)д. укинула, ми би имали чисту ситуацију, јер би и ми имали оба вида јемства, н онда би се могло казати, да у Србији има још вере на јемство, а овако, оно је тако рећи, илузорно. Да би аустр. законодавац задржао оваку поделу јемства у целп да обезбеди и право иоверпоца и осигура благодејање јемчевим наследницима, он је у §. 1367., који одговара нашем §. 840.. одредио трогодишњи рок за тужбу; али је допуном дворскога декрета од 1837. год, објаснио, да се овај рок не односн на јемство ш зоМит. У таком случају лака је примена §. 840. у буквалном смислу; али у нас према овакоме стању ствари не може се друкче. но се има рачунати, да трогодишњи рок застарелости тече од дана рока обвезе, ако овај истиче после смрти јемца, а никако да важи од дана смртн јемца. Мишљења је, да и за јемство, осигурано хипотеком, не може бити дужи рок застарелостп од 24 годпне према наређењу §. 837. грађ. зак., јер би то била једна аномалија, ношто уговор јемства као споредне — акцесорне прпроде — не може битп јачи од главне ствари. Г. Ђор^е Б. Несторови^, судија, мпшљења је, да §. 840. грађ. зак. не треба буквално разумеватн и да према томе критеријум, од када треба трогодишњу застарелост рачунати, може и мора бити само рок исплате дотичне обавезе. На основу тога изводи закључак, да ако рок плаћања пада пред саму смрт јемца, онда од смрти његове, а ако рок пада после смрти јемчеве, онда од дана смрти па за трп годпне застарева право наплате од јемца. Овако је протумачено ово законско наређење и у Аустрнји, а међу тим наређење нашега §. 840. дословнп је превод §. 1367. аустр. грађ. зак. (чита текст тога параграФа). Овако тумачење има пуно оправдања, јер ако бп јемац умр'о пре рока, па тај рок не би истекао ни после три године, онда ако би се §. 840. буквално ту-