Branič

Број 9.

Б Р А Н И Ч

Страна 113.

б. Систем За^ј^пу-ев. 31. балч^пу, један од најчукенијих правних аутора новнјега доба, бив. проф. на университету у Берлину, говори о сукобима закона у своме знаменитом делу: 8у84ет <1еа ћеии&еп гбтГвсћеп Кесћ1;8 у књизи УШ-ој. Усвојивти начело да примена туђих закона на земљшпту једне државе не почива на међународном интересу нити међународној учтивости, већ на праву, он је одбацио како критеријум старих статусних школа тако и својих савременика из немачке школе. 8аУ1§'пу се не обзире ни на предмет права, ни на место где се сукоб решава. По њему, треба пажљиво аналисати нрироду факта који је конфликт изазвао, и кад се то једном постигне оида, за решење сукоба, применити закон ноји здрав разум, иравда и оиортунитет наређују ,') не гледајући који ће то закон бити, домаћи или страни. Солуције које 8аУ1$пу, на овакој основи даје, доста су тачне, али, при свем том, систем његов није у стању да онемогући оне многобројне тешкоће на ко.је смо наишли у теорији статута. Та теорија истицала је, као знак ра спознавања између територијалних и екстратериторијалних закона, иррдмет ирава , а 8ауј§;пу истиче, као критеријум за ту разлику, суштаствену ирироду факта који је дао повода сукобу, критеријум који ни мало није прецизнији. Ако није теже. лакше није, одредити природу правнога факта, него нредмет нрава (лице или ствар). И, иретпостављајући да јесте, како ће се, са позитивношћу, моћи, на основу здравога разума, правде и опортуности, изнаћи закон који прнменити треба? Зар није могуће, или боље, зар неће у много случајева једнима изгледати да здрав разум, правда и опортуност траже прпмену локалнога, а другима иримену странога закона? Зар приватна права немају једну заједничку карактеристику која би нас упућивала на једну општу солуцнју у случају сукоба? в. Италијанска школа. 32. Италијански јуристи били су први који су у XIV. веку, оснивајући теорију статута, објавили начело да су закони територијалнога карактера, а тек по изузетку (лични статути) могу добити примене и ван граница. Италијанци су оиет први били ти који су, у другој половини нашега века, изнели противан прпнцип: да су закони из области ириватних ирава личне ирироде и да они човека свуда ирате. И само онда једно приватно право не може имати дејства и иреко границе, ако би примена његова

1) БаТпс а 8011 соиг».)

била повреда суверенства оне државе на чијем се земљишту она захтева. Доктрину ову познату под именом 1а 1ћсоНе с!е 1а регбоппаШе с1е8 1 о 18, први пут објавио је италијански професор Мапснп (1851. год,), и данас је она примљена у целој Италији, а сем тога многи одличнн правници и других земаља пришли су њој. Да напоменемо само чувеног белгиског јуристу. И,аигеп1-а, који је у свом одличном делу, БгоИ ст1 т1егпа110па1, прихватио систем италијаиски за решење сукоба између закона разнпх држава. 1 ) Иознати француски професор међународногаправа, "\^"е188, кога смо у овој нашој расправи више пута цатирали, такође је усвојпо начело да су приватни закони личне природе и да, због тога, њихово извршење не треба да буде збијено у границе једне саме државе. Систем овај његови следбеници формулишу овако: закон има увек за иредмет корист лиг^а^ он уиравља само онима за које је донесен\ али он треба, у ирингцииу, да њима уиравља свуда и у свима иравним односима њиховим, сем изузетака основаиих на ме^уна,родном јавном иоретку, на иравилу 1,00118 ге^И ас1ит и вољи људској. Ево како \Уе188 овај систсм мотивише: „Држава је ире свега један скуи лица која су изхмеђу себе направила уговор да буду поданица једне исте државе. Али да би ова могла сваком лицу датп заштиту коју она има права од ње тражити, нужно је да држава има и своју тераторију. Њена моћ се, дакле, простире у исто време и на лица и на земљиште, само што су ова два елемента од неједнаке важности. Ми не можемо да појмимо државу која би била без поданика, док би смо, а 1а п^иеиг, могли уобразити државу која би била лишена територије и која би вршила једино лично суверенство. Дивља племена у Америци и африканским пустињама немају своју територпју у правом смислу те речи, па опет она сачињавају државе са нарочитом организацијом која, ма да је доста несавршена, гарантује ипак племену известан аутономан живот. Као што оштроумно вели један скорашњи писац, територија је за једну исту државу оно исто што језалнце његово место становања: нити је територија држава нити је стан лице. 2 ) Држава, дакле, постоји у интересу својих поданика и посредством њих; њено територијално суверенство само је додатак лпчном суверенству од кога и зависи. „Ово иоследње, које је оличено у праву државе да домородцима прописује законе, нема

!) 1|агае (а воп соига)

2 ) Бш^пс!, Еаа 1 Де ЉоН 1п{егпа(10па1 рпуе, 240.