Branič

Број 9.

Б Р А II II Ч

Страна 111.

СУКОБ ЗАКОНА У МЕТоУНАРОДНОМ ПРИВАТНОМ ПРАВУ од Живојина М. П е р и & а судије у остаеци.

(Свршетак) в) Школа холандска и фламанска. 26. Најчувенији представници ове школе јесу Раи1 Уое! и Јеаи Уое! 1 ) Раи1 Уое1, као и остали следбениди холандско фламанске школе. труди се да страним законима да што мању иримеиу. Признаје екстратериторијалну моћ извесним статутима, али у њих не убраја сва лична нрава. По њему као лични статути могу се сматрати само они закони који регудишу иравно стање лица у оиште, као што су одредбе о иунолеству и интердикцији. Па и ти закони губе свој лични карактер, чим пронзводе дејство на ствари. Тако исто Уое!; види стварни статут у прописима који говоре о каквом специјалном случају неспособности, као и. пр. о неспособности мужа да чини иоклоне својој жени и обрнуто. Раи1 Уое1, као и с1' Аг°'еп1ге, говори о мешовитим статутима, али он у такве рачуна спољашњу форму докумената. Јеап Уое! делп ирава на три врсте: 1-во стварна; 2-го лична и 3-ће мешовита права. Само по Јеаи Уое1-у ова деоба важи за право једне исте државе, али чим Је реч о међународним односима има само један закон : локални, и тај закон мора бити примењен. Ипак је и Јеап Уое1, налазећи да би спстем његов био и сувише неправичаи у практици, допустио да неки закони, нарочито лични, могу пратити човека и ван граница његове отаџбине. Само, ово је ствар куртоазије међународне. 2 ) г). Школа францусва у ХУШ. веку. 27. И она је примила теорију статута. али је, за разлику од холандско-Фламанске школе, радила на томе да се ириватним правима у што већој мери призна лични карактер и да им се, следствено, допусти примена и у земљама туђим. У ову школу долазе: Вои11еио18, ВоиМег, Гго1ап(1. 3 ) 1) Раи1 Уое1, проФесор у Утрехту, 1619.-1677.; Јеап Уое1, еин његов, проФесор у Утрехту и Лајдену, 1647.—1714. Још су чувени следбеници ове школе: Вш-^ипЛчз, БроФесор и адвокат, 1586.- 1649.; Коаепђиг§11, судија у Утрехту, 1618. —1668. Нићегиа (Нићег), проФесор, 1636.—1694. 2) Баше (а аоп соигз <1е ЗгоИ т!егпа1шпа1 рпуе). ®) Вои11епо18, париски адвокат, 1680.—1762.; ВоиМег, председник парламента у Дижону, 1673. -1746 ; Рго1ап<1, адвокат; још је знатан канцелар С Адиеазеаи 1668.-1751. (/ %

Вои11епо18 дели сва приватна права на стварна н лична. У случају сумње узима да је право стварно. Као критеријум: предмет статута и законодавчева намера. Лична нрава дели на општа и специјална; ова последња немају дејства ван гранпца. Остају, дакле, као екстратериторијални само закони који регулишу општа лична права. Ваља још забележити мало поетску Формулу овога аутора за правило Г ј О сиз ге§'И асћш! (које у XVIII веку није више било контестирано): ,,Р-' ас1е јипсПдие е81 ип еп1ап1 с11оуеп с1и Неи ои Н еа! пе е!; с[ш (1оИ е!ге уе!и а 1а шашеге Де воп рауе " Воић1ег, за разлику од Вои11епо18, сматра као лични сваки статут чији се карактер не може тачно одредитп. Он не одваја законе о способности у опште од оних који се тичу специјалних случајева: рачуна их све као екстратериторијалне. Его1аш1 је још више дао маха примени приватиих закоиа. Он сматра као личне статуте и извесне законе који имају ствар за предмет. „Лице и његова добра су две различне ствари; лице је увек племенитије и као такво оно треба да има превагу над стварима које само за њега постоје." 1 ) ОДЕЉАК II. Жодерне теорије. 28. Видели смо да је теорија статута разлог за примену извесних страних закона и ван земље за коју су начнњени црпела у обзирима правичности и међународне учтивости (соппЈаз ^епНиш) Туђи иоданици не могу, по овој теорији, тражити да се на њих примене закони њихове земље на основу некаквога права, већ једино на основу добре воље државе у ко ој се налазе. Модерне теорије полазе од другог једног начела. По то^ме начелу има извесних права на која човек може претендовати и онда кад се он налази и ван граница своје постојбине. Признање тих права не зависи од доброг располо жења државе у којој се та права траже. Она их мора поштовати, јер је тим правима условљена сама егзистенција човекова. Одрећи му их, значи одрећи му право на живот. Њихово извршење потчпнити доброј вољи неке силе значи држати људскп живот у неизвесности. „Или, као што вели Поге, човек има право на то да његова правна способност, онако како ју је регулисао закон његове земље, буде призната и ван територије отаџбине му, и у том случају 1) Рго1апЛ-Мето1ге8 сопсегпап^ 1а паСиге е4 1а ^иаШ^ (Јеа вЂаШа.