Branič

Б!'О.Ј 6.

Б Р А П II Ч

стг. 183.

КАКАВ ЈЕ СМИСАО § 580. ГРАЂ. ЗАКОНИКА? Истина је неосдорна, да међу од]>едбама наших законнка има таквих, које се могу на врло разне начине тумачити тако, да се често не зна извесно, како би требало разумети неко зак. наређење. Таквих одредаба има доста, а међу такве, по нашем мигаљењу, додази и одредба §. Г>50. грађ. зак. Повод излагању смис.ла опог зак. наређења јесте, колико се мени чини, у рђавом разумевању истог од стране нашег Касационог Суда, а с друге стране и у радозналости, да чујем мишљења и другах правника, те да би једном и сам био на чисто са зиачењем овог врло важног зак. наређења. Дакле, ми ћемо да нриступимо излагању свога мишљења. §. 550. граЗ). зак. гласи: „Ако се при закључењу уговора за знак тврђе уговора и за сигурност извршења капара да, па се кривицом једне уговарајуће стране уговор пе би иснунио, онда невина страна може задржати капару, или ако је ова дала капару, има право но својој вољи искати, или да крива страна капару удвојену да; или воли да се изврши уговор, или ако то не може бити накнаду да учини". Дакле, у чему се састоји та нејасност овог зак. наређења? Ми налазимо, да је нејасност у речима: „може задржатн каиару", и у „има нраво по својој вољи искати удвојену капару, извршење уговора или накнаду штете". Да ли је то ираво дато и страни, која капару даје, и страни, која капару нрима? Законодавац је овде замрсио своју стилизацију, и просто на просто веди, да то право има невина страна; ну која, не зна се Свакојако, да је невина страна она, која је вољна, да се уЈОвор изврши. Али овде могу бити две невине стране; или онај који капару даје, или онај који капару прима. Имају ли сад они обојица нраво на она два нејаспа права или ие, и који од њих има?