Branič

стр . '242.

В рани?

вро.т ч.

првом нриближава својом позитивношћу, а другом опет, што има за предмет будуће имање т. ј. оно, које дотични супруг остави у часу смрти своје, као што се то види и из текста §. 780. грађ. зак. а на име из пасуса: „којим једно другом своје имање ио смрти оставља", јер и §. 424. грађ. зак. пропиеује, да је тестаменат наредба, којом се на случај смрти чини расноложај о свему имању или о једној чести имања. И по томе, као год што се тестаментом или сва имовина или извесан део њен, или најпосле поједина добра могу завештатп, тако исто то може бити и код уговорног наследства; и као год што код тестаменталног наследства законом наследнику припада само оно имање, о коме тестаментом није учињен распоред, тако исто и код уговорног наеледства између мужа и жене, само о оном имању, које се не именује у уговору о наслеђу или уг.овору на случиј смрти, противна страна може особено иравити нуноважан тестаменат. По томе јасно је, да није нотребно да се именује имање, које један супруг оставља другоме на случај смрти, нпти се може казати, да за то, што преживели супруг нема непокретне имаовине, ни уговор нема иредмета, јер у оваком случају уговор ипак има предмета, а то је будуИе имање, које он може стећи и оставити у часу смрти. С тога по овом узроку и нема места примени §. 425. грађ. зак. ни §. 783. истог закона, јер се први пропис односи на друга лица, а други на изјаву воље и правну способносг супруга, као уговорача, а не и на предмет уговора. Овце је пак сагласије воље уговарача несумњиво, а тиме је баш испуњен и пропис §. 531. грађ. зак. те нрема наведеном, јасно је, да овде не решава нрема §. 537. грађ. зак. та околност, што је пок. Марија приликом уговарања имала преко 20.000 дин. а тужени њен муж Вл. није имао непокретно имање, које њој обећава, јер је он обећао како садање имање, — дакле оно што је у времену уговора имао. — тако и (>удуће које буде имао у часу смрти. Садање имање јесте битнн услов за уговор о иоклону за живота, а за предмет уговора на случај смрти служи будуКе имање. Осим тога иримени §. 537. грађ. зак. н осталих горе наведених могло би бити места само код теретних, а. не и код доброчиних уговора, као што је по битности својој и уговор на случај смрти или уговор о наследетву између мужа и жене. У осталом прогшсом §. 783. грађ. зак. како се из самог текста његовог види, може се нослужити само један од ух^ово-