Branič

врој 13.

б р а н и 'i

стр . 463.

да не буде истина, да не зна како је он другоме живот одузео? И једно и друго радње су, које ужасавају здрав ум, ако т. ј. чак и здрав ум није силом окодности — у самоодбрани — нринуђен, или ако није неваљалством, и из злочиначких, корисгољубивих намера побуђен, да тако грозно дело изврши, у којим случајевима остају сачуване успомене за све шта се десило. Овде је сасвим сунротно!... Не налазим, да има разлога неверовати, да је могуће, да се Риста не сећа свога здочиног дела, и њему нанете новреде. Кад тако стоји, онда пнтересно би било знати, за што је он на све заборавио, за што он ништа не зна, шта је урадио!... 0 овоме би се могло овако размишљати: Риста је услед причпњеног му удара по главн био обнесвеснут, он је пао на земљу и ннје ништа за себе. знао, одмах носде, ношто је убио своју снаху. Веома је могуће, и управо то је највероватније, да је услед нанете му повреде, чије су последице биле трсс мозга (СотоИо СегеКлч) и бесвесност, наступио губитак усномена за оно, што је уираво нре тога био урадио. Таки губитци уопомена нознати су у повредама лобање и мозга. У толико впше има ово мишљење оправдања, што су ти губитци успомена настуиили код, и пиаче. већ душевно болесног човека, који је поред тога био стар човек н иијаница, те је могуће, да је услсд својо старости и пијанства већ био.за све забораван.*) Свакојако ово је појава веома значајна са судско-медецинског гледишта. Наммвпа. Предмст овога болесника налазн со у Болници за Душевне Болести у Фасцикули VII. у реду 242. од 1882. Оригинална судска* акта, добављена су од врањског Првостоненог суда и по њима је ово и израђено.

< *) Не ман>е, на то је могла утнцати и нревелика ра8драженост и забуна -- он је своју жртву, и ако већ мртву, зверски касагшо — у којој се налазио Риста за време иввршсња овога ужасног убиства.