Branič

1*

Б Р А Н II Ч

против протествује најживље против сваког сумњичења у његову здраву памет. Судије, поротници, публика стоје пред загонетком, коју решава само — судски лекар. Место под вешала воде несрећника у лудницу, где се констатује, да оптужени — и ако нема спољних знакова — пати од тешких психичних норемећења. И заиста, брза неразмшцљена реч судског лзкара била би довољиа, да број иогубљенпх још умножи. А како је лако могуће било, да лекар изговори ту судбоносну реч! Колико се пута од њега тражило, да тек у последњем тренутку прегледи оптуженога; само мимогред нек се тек диагностицира психоза! Више месеци треба често посматрати иекога, те да се поуздано може доказати, да постоје поремећења у функцијама нервног система. А да ли се лекару даје заиста у еваком поједином случају толико времена? Човек. је држава у маломе. Ту има и раденика и уживалаца. Телеграфске жице — живци — спроводе вести из главне станице — мозга и кичмене ^мождине — према периферији и обратно; железннце — крвне жиле — носе провинцијама, и најдаљим, нужна животна средства к[)в. Точак хвата један у други, цела справа ради правилно по законима о узроку и последицама, и она не застаје Али ако ипак застане! Ако се за час у главној телеграфској станици што год иоремети, — другим речима, ако пукну жиле те се крв проспе у мозак? Има тренутака у душевиом животу, који се појављују на мах, па се више не понављају, који почивају на органским основима — у које лајичар 'просто не верује. Кад се убица брани речима: „Ја сам морао", он може сигуран бити, да ће му се одговорити: „Нико не мора морати!" То је истина; сваки човек има слободну вољу. Али има случајева чисто органске природе, који му слободну вољу одузимају за који тренутак, као што је шаша ћ'ап811;ог1а. Па онда не би требало ни једног убицу погубити? питаће нас неко. Зацело! Јер ако у хиљаду случајева буде ма само један , који није исправно схваћен, тешка би кривица теретила цело друштво!