Branič

број б1.

в р а 4 в ч

стр. ^оз.

и иначе својим бивгпим робовима исилаћивали, на шта су уредне признанице од Дримакуса иримати, и по п]>ајему истих, и до новога рока, сасвим на миру били. Шта више, овај исти Дримакус био је и врло племенит човек наспрам старих тир^на његових и његових људи, јер, и ако је у своме домашају — територији — створио ааил за све ново одбегле робове, он је. тако исто, образовао и суд, који је ценио, да ли су ти ново одбегли робови имали разлога да напусте своје господаре, или не; и ако нису на то били принуђени тиранијом, они су били враћани својим господарима. Сам Дримакус, као какав суверен, праћен својом гардом, силазио је о празничним данима у села и вароши, где су га стари господари са највећим страхопоштовањ°м дочекивали и царски га гостили. Најзад, и у току дугог времена, Хиочанима се досади ово господство некадањих својих робова над њима, па по1ајно уценише главу Дримакусову. Кад је овај за то сазнао, он, једно што је већ био остарио и изнемогао, а и зато. што је као такав сумњао у даљу верност и послушност робова, нареди једноме младоме робу. да му главу одсече, хотећи га тиме одређеном уценом да награди. Смрћу Дримакуса насташе тежи и црњи дани за Хиочане, јер нестаде онога, који је робове насилнике у стеги и дисциплини држао; и ови тек од тада почеше у пуној мери и без рачуна Хиочане да нападају и арају. У овој невол>и и несрећи не поможе Хиочанима ништа, па ни то, што подигоше храм јунапу — заштитнику св >ме Дримакусу, хотећи тиме некадање робове своје да ублаже и умилостиве Живећи од робља, они — Хиочани — најзад и сами посташе прави и потпуни робови; јер када је Митридат Хиос освојио, он је све становнике његове као заробљенике и робове у Колхиду одвео. Правда се дакле тиранству и злочину и овде погпуно осветила 1 ). Из свега што довде о робљу и ропству у старој Грчкој рекосмо, види се, да је оно у првобитно — еројско — доба било у маломе броју; да се са њиме у то доба благо поступало, бар према магловитом и несигурном предању, које нам је о томе остало у загонетном и легсндарном епосу Омировом о тројанском рату, за чију је личност, — Омирову — иа и за саму главну ствар —-

I; ШаЦоп ев I. стр 318 — 320.