Branič

број 23.

б р а н и ч

стр . 849

54. З. 0 Да прегледамо трећи случај. Административни орган дејствовао је као званично лице и вршио је један посао за који је административна власт била надлежна, то јест примењивао је један адмипистративни аакон. Тужилац тврди, да му је том приликом нанесена штета. Колика је овде власт суда пред који је спор изнесен ? По доктрини Суда за сукобе треба учинити ову разлику : а. Радња која ,је спор изазвала јесте таква, да она нема никакве везе са извршењем дотичног административног закона; за примену овога никад и ни у ком случају није та радња потребна. У погледу ње, власт је у положају појединца: као год што овај не би имао право да ту радњу изврши, тако исто ни власти то право не може припадати. Таква радња ја лично дело (1е ЈаН. рег80ппе1) чиновника. Судска власт је надлежна, да та дела административних органа квалификује и да, према резултату своје оцене, реши питање о накнади штете. Пошто се такво дело чиновника не појављује као примена и разумевање административнога закона, то овде и не може бити речи о независноети админи<'тра,тивне власти. Само није свагда лако одредити карактер извесног поступка власти; вије лако одредити да ли је он његово лично дело или је обухваћено у кругу мера које се морају извршити ради саме примене закона. Суд за сукобе имао је често прилике да исправи, у овом погледу, заблуде судова који су карактер личног дела приписивали и радњама, које то нису биле 1 ).

!) В. за ово питаље првмере иа практике код 1/аСегпеге, ор. сН., I., р. 595; Сисгосц, ор. сН., I. I., р. 644 е^ вију. Ивнеђу многих да наведемо само овзј. Пре закона о штампи од 29. јула 1881., 8а продају по улицама повремених списа било је потребно одобрење преФектово. Само, по чл. 3 за'она од 29. депембра 1875. „забрана продајп и растурања по улицама није могла бити донесена од стране административне власти, као специјална мера про1ив неког одређеног листа". Другим речима, вабрана се могла тицати само личности растурача, а не нојединих листова. За време министарства од 16. маја сбе^ге Мај) 1877. преФекти су, противно овоме наређењу, давали одобрење растурачима под условом, да не продају опозиционе листове; онима, који на то пристајали нису, одобреп.а су одувимата. По тужби власника оповиционих листова за накдаду штете, Суд за сукобе нашао је, да у радњв преФектовој нема личног дела, већ да је она само примена, истина погре < на, админиотративнога закона о растурању листова, и да судска власт није надврднич год. V, 2