Branič

врој 23.

бранич

стр. 881.

сте (Лафит), да је уговор државе са њеним повериоцима уговор на срећу. Према том погрешном схватању треба горње нравило нарочито нагласити, тим пре, што је понуда исплате битни знак појма конверсије, па смо га и ми тако прегставили. II. Рента, која се има конвертирати, мора да је својим курсом прешла пари. Ово правило, које поставља неопходан предуслов за примену конверсије у опште, одговара у свему захтеву, који смо истакли, на име падању фактичких камата ренте испод њене имените каматне стопе. III. Државне хартије, које промзном ступају на место задужница старог конвертираног дуга, морају имати вредност, која стоји бар на пари са последњим. IV. Држава с алтернативом исплате мора предложити својим повериоцима издавање нових задужница, које имаоцима ренте дају актуелну и непосредно остварљиву корист. V. Иредлози, које држава приликом конверсије ставља својим повериоцима, морају бити прости, јасни и тачни. VI. Конверсија мора бити обавезна и општа, и односиће се на све задужнице, које састављају неку врету дуга. Начела побројана под III. до VI. у ствари су услови или савети за успех конверсијоне операције. !Х. Врете конвереије Из односа имените главнице новог према именитој главници старога дуга добијамо теоријски три врсте конверсије. I. Издаје ли држава за сваку задужницу старога дуга задужницу новога дуга, гласећу на исгу имениту вредност, а са оном каматном стопом, која приближно одговара текућој каматној стопи новчанога трга, онда се тиме не умножава укупна сума њенога дуга. Ова врста конверсије зове се „конверсија са равном главницом дуга", а неки је, нарочито француски стручни писци, с погледом на колмину камате, називају „конверсијом а1 рап" (т. ј. текуће каматне стопе).

вранич год. у.

4