Branič

стр. 888

б р а н и ч

број 23.

и кирију, јер он сам признаје, да код туженог није отишао, да га служи, нити му је принео своје имање да ради нод кирију, где је две године и седео, оженио се а после изашао, без да. се зна чијим узроком — §. 180. грађ. поступка. Исто тако, тужилац нема права на тражење своје ни по основу усиновљења, јер он сам признаје, да између њега и туженог уговора нисменог о усиновљењу нема, а кад овога нема, онда по §§. 137. 143. и 145. грађ. зак. нема ни усиновљења. Према томе, што тужилац према реченом нема права на тражбу, и према томе што он наводи. да је код туженога дошао и смешао своје имаше са његовим, да заједно раде, па се ово утврђује и испитаним сведоцима, спор се овај има раснравити по Височајшем Решењу од 22. маја 1852. г. Бр. 625, којим је објашњен §. 528. грађ. зак. и по глави XXVII. овог законика, јер се овде јасно види, да је тужилац заједничар а не нрост слуга, и по овом основу тужилац би имао право само у толико, да своје имање натраг прими п да са туженим дели ириновак ако га имају, но о овоме није сада спор, јер тужилац иризнаје, да је своје имање натраг примио. Саопштио Ст. Максимовић. * СТРАНО ПРАВОСУБЕ

II. Кад је једна тражбина интабулисана само на извесном делу имава,. које је некада нрипадало једном сусопственику, па се из квига не види, који је тај део онда, кад има да се нодели цена дсбивена за цело имале, треба ради иоплате интабулисаних тражбина образовати толико маоа, колико је у време ивтабулисања тражбине било сусопственика. Једно сељачко економно добро, непокретно имање X., нрипадало је некад на једнаке делове Д-у и Б -и, а на половини Б-ој имао је Ц. хииотеку за обезбеду своје тражбиае у ®ор.. 300. — Доцније стекне Б -а цело непокретно добро, и на основу бележничког акта прода 1895. год. половину истога своме мужу