Branič

број 24.

б р а н и ч

стр . 907.

сва опредељења ма кога рода, која би била противна прописима овога Устава". Властима које су имале да се старају о извршењу закоиа било је на тај начии стављено у дужност, кад већ уставотворац није се за тај посао побринуо, да оцене, код појединих закона донесених пре Устава, које се одредбе са њим косе и које, дакле, не могу више имати важности. Из тога што је пропис §.-а 16. тач. 2. постојао и пре 1869., и гнто није изречно Уставом укинут, не може се извести да је он остао у сили и после Устава, бар да је остао у оном пространству са којим је он дотле могао бнти тумачен. Другим речима, до Устава, пропис тач. 2. тога параграфа могао је и имати оиај широки значај који му и сада погрешно управна власт придаје; али, после уставнога наређења из чл. 110. и у опште после новога распореда у атрибуцијама државних власти, пропис тај изгубио је много од свога значаја, и данас се он мора разумети на начин који неће бити Уставу противаи. Билоје још закона који иису изречно Уставом укинути 1 ), па опет нико није ни помишљао да их и поеле Устава примењује, јер су били са њим у контрадикцији. Ми чак сумњамо да је и пре увођсња Устава тај пропис имао важиост коју управна власт хоће да му наметне. Сам тај факат да се у њему говори једино о министру правде не иде у ирилог тачности таквога тумачења. Ако је законодавац желео да Општа Седница Касационога Суда, поред редовног свог посла, врши и улогу неког вишег саветодавног одбора у држави, онда се не види разлог да је у §. 16. тач. 2. реч само о министру правде. Кад Касациони Суд има за мисију и да помаже управне органе у њиховим административним пословима, загато онда да само министар правде има нраво директно обратити се иа тај Суд? Какву потребу законодавац има да тога министра узима као посредника између Касационога Суда и осталих министара? Зашто Касациони Суд који и иначе стоји у непосредној везн са осталим властима у држави, не би могао непосредно кореспондовати са сваким министром коме је његово мишљење потребно? Тумачећи §. 16. тач. 2. са оним пространством !) Чд. 132. Устава укинуо је изречно само закон о наследству сриског арестола од 20. октобра 1859. и закон о устројству државног савета од 17. августа 1861. Остаде ваконе, противне њему, укинуо је еп Мос.