Branič

стр. 62.

б р а и и ч

број 2.

да у §. 399. гра:ђ. зак. нема наредбе о представљању умрлог снна од стране његовог женског потомства! Према томе очевидно је да „противници синовиде" до својих погрешних закључака не долазе због тога, што у закону нема одредбе о томе, да и женска деца могу представљати свог претка, јер такве одредбе као што видесмо, и у закону има, него до таких закључака долазе једино с тога што сматрају да мушко потомство једне гране може искључивати потомство друге гране, ако у њој буде само женских чланова. Другим речма, по њиховом мишљењу, о приоритету мушких ваља водити рачуна не само онда, кад је реч о конкуренцији на наслеђе извесног лица између његових синова и кћејж или њиховог потомства, него и онда кад је реч између потомства два сина, па једно представљају само чланови женског пола. Јер, заиста, признати да стриц и његово потомство може искључивати синовицу из наслеђа оног дела које би њен отац добио да је жив, ништа друго не значи него то: да мушкарци једне гране мушког потомства покојниковог искључују женске друге гране тога потомства. А баш таквог наређења у закону нема, него на протнв, закон, утврђујући у §. 396. приоритет синова и њиховог потомства према кћери покојниковој, каже у §. 397. да женска деца „у ОВОМ случају" добијају само издржање и удомљење, а §. 399. грађ. законика не говори о приоритету него само поставља начело колико свака поједина грана мушког потомства, или простије речено, колико добијају деца или унуци покојниковог умрлог сина, било да су остала на наслеђе сама или да поред њих има у животу још кога сина покојниковог или његовог потомства, не упушт&јући се у питање: да ли се то потомство састоји само из мушких или само из женских чланова. Према свему што смо овде изложили излази: 1 -о, да синовица долази на наслеђе свог деде иушем иредсшављања свог ог\а, ио §. 399. а не по §. 400. грађ. законика, као што се вели у последњим примедбама Касац. Суда, јер се у томе законском наређењу говори о нраву представљања потомства кћери а не сина покојниковог ;