Branič

број 4.

б р а н и ч

стр . 159.

али се идеја о пропорцији, сразмери примењена на аристотелску философију , не поклапа са природом права. Канш , Ме1арћу81зсће АпГапо-з§гнпс1е (Зег Кесћ1;81ећге стр. 33 : СкуЛ иогодаба, тд којима воља једнога човека може иосшојати иоред воље другога, ио једном отишем закону слободе. У њој је право схваћено у своме чисто ®ормалном спољњем облику, без обзира на садржај тих погодаба. НедеI, Р1п1оз. (1ев Еесћ1;8, §. 29: Егзистенција слобоцне воље: слобода као идеја. — Сувише широка деФиниција, која обухвата морал заједно са правом. Тгепс1е1еп1игу , Ма1штесћ1;, §. 46: Скуп оишших одредаба делања, ио којима се ешичка целина и њезини делови могу очуваши и развиши. — Најпотпунија де®иниција: садржава главне атрибуте права; она је послужила као образац (модел) нашој деФиницији. Субјективне деФиниције: НотадпозГ, ВшШ) рићИсо ишуег. §. 178: 1,а /"асокасИ јаге о сИ оИепеге 1иИо џие11о сће е соп/огте а1Г огИпе тога1е сН гадГопе т циапГо поп рио е8веге зепга Гпдгив1ГгГа соп1гагга1а Ла сМссћеввГа (Могућност да чинимо или прибавимо све оно што одговара моралном поретку разума у толико, у колико се томе нико без неправде не може противити). Вовттг , БтМо рићћНсо итуег. стр. 137.: Ха јо.соШх <11 адГге сго сће рГасе рго1еИа с1а11о Гедде тога1е сКе пе шдгипде ас1 аНт И гшреНо. (Могућност да чинимо оно што нам се свиди, заштићена моралним законом, који принуђава друге да је поштују). И ове две последње деФиниције, као у опште све субјективне, греше у томе што претпостављају да правна норма постаје из себе саме — да је самоникла. (0 тешкоћама за правилну деФиницију праваиспор. ТгеткМепћигр:, К1еше ЗсћпИеп, II. етр. 81.-90.). §• 9. Из права у субјективном смислу иотиче разлика ирава и дужносши : права, у колико њихов субјект има моћ да ради слободно ради постигнућа извесног свог интереса, под гарантијом норме; дужности, у колико су остали обвезани да признају и поштују такву радњу. У првом смислу норма дејствује као сила заштитница, у другом смислу као сила која сузбија сваког у његове правне границе. Право и дужност су корелативни појмови, који неминовно изазивају један другога, икоји су битни делови у одредби какве извесне норме. Ако се у животу реалном и јављају односи из којих потичу обвезе, опет за то стоји то, да обоје потичу из једног истог правног посла.