Branič

12*

број 4.

б р а н и ч

стр. 179.

тучком туца, са батином, коју је Илија све дотле имао у својим рукама, док се на својим ногама могао држати. Гдиша је нризнао па и сада признаје своје дело! Он га није никако одрицао, он је чак викао: „Чујте људи, и мало и велико, ја сам убио Илију Бељака"! Жена његова одсудно је тврдила, да је Глиша у оно доба године — кад је Илију убио — већ по трећи пут био „вантазирао", јер је пре тога, већ две раније године, у то исто доба био „вантазиравао", а овога пута кад се убиство десило, то му је било по трећи пут што га сналази „вантазија." Она је исказада и још једну веома значајну појаву: да се Глишл, после пошто га је његова „вантазија" од последње две године, у то исто доба, која га је држала по 7—8 дана, — пролазила, „пије никако ничега сећао", шта је у тој својој „вантазији" радио. Значајно је и то, што је жена његова исказала, да се од Г. бојала да он њу и њено дете не убије у својој „вантазији." Код Глише се била створила идеја, да нико не сме и не треба да уђе у његово имање, услед страха, који је њиме владао, да му од свакога прети онасност. Да ту опасност од себе одклони, он је своје имање био заградио. Услед тога, онје неколико дана, пре но што је убио Илију, из свога имања „истерао" и „мало га сикиром изударао " свога рођака Воју, сина Сретена Јемуовића. Изгдеда да има узрочне везе између оне Глишине забране жени његовој, да не сме ван ограде, ван имања његовог, брати цвеће, и забране његове Илији, да му не сме кроз вратпице на огради ући у пмање његово. Онако исто, као што би он своју жену за по неку „лудорију" своју био убио, ако га она не би послушала, како је она то исказала, тако је он исто и Илију за своју „лудорију", кад га овој за исту није послушао, убио. Могло би се посумњати, да исказ жене Глишине и свију осталих еведока, који се са њимусвему слажу односно његовог душевног стања здравља, — не одговара истини, јер би се могло посумњати у њихову незаинтерееованост, искреност и њихово правдољубље. Та сумња одмах пада, чим се чују речи жене покојног Илије, која се са свима осталима у томе слаже, да Глишу „по некад спопада нека Фантазија." Кад она тако говори, која има најмање разлога да ишта говори у корист убице њенога мужа, и хранитеља деце њене, и кад се њен исказ у свему слаже са исказима свих осталих сведока, онда је ван сваке сумње да су сви ти искази истинити.