Branič

стр . 150.

б р а н и ч

број 4.

о цогађају онако логично, казују&и шта га је навело да извргаи шо дело; а међутим дог^није се брани да га се не сеЛа? По извршеном дослеђењу поноваје од стране лекара констатовано „ да је оишуженик гс пре дела, и у времену дела био у несвесном сшању — у стадиуму хииохондричне меланхолије, која искључује ур(гчуњивост. Он је могао дог^није и да ирича извршење дела, али ииак да осшане неодговоран; јер то зависи од тога, који су му делови мозга услед болесши иостали ненормални. и По овој стручној оцени оптуженик је ослобођен од казне као некрив, другом пресудом Апелационог Суда, коју је оснажио Касациони Суд решењем од 3. Фебр. 1890. № 417. На судском претресу, један од лекара тврдио је, да хипохондрија није душевна болест, но је само једнаврста темперамента; џ да је оптуженик, који од ње пати, свестан свога рада. То нас потсећа на мњење једног старог научара светског гласа, да оцена психичног стања сумњивог лица, не спада у задатак лекара него филосоФа (психолога). Овим начином испитивања свесности, расправљено је пред напшм судовима и дело Живојина Стојковића телеграФисте из Ниша. Он је, 13. Децембра 1880. године, у наступу лудила, убио свог шеФа Прендића, обранио телеграФисту Лонгиновића, и покушао да убије шеФа поште. Првостепени суд осуди га на смрт. Доцније би ослобођен од казне, пошто је дужим осматрањем у лудници утврђено, да пати од халукцинације слуха, од уображења о својој сшш и величини, и од лудила гањања; дакле било је доказано, да је дело извршено у неурачуњивом наступу. Интересне белешке о његовој болести, саопштио је др. М. Вл. Васић у Правнику за Фебруар 1893. године. У податцима пок. др. II. Миљанића, из Црне Горе, налазимо овај случај убиства, у наступу халукцинације слуха. Један старац патио од тих напада. Нешто му је непрестано шапутало „закољи, закољи"; и он једног дана доисга пререже грло детету свог брата. После двомесечног лечења, умро је у болницикао луд. 1 ) Истоветне појаве неурачуњивости налазимо кодпреступника, који пате од епилеисије, и врше кажњива дела

!) „Бранич" 1889. (бр. 4. и 5).