Branič

стр . 214.

б р а н и ч

број 5.

границе, она не промашује смер тумачења, јер се на крају крајева оне одредбе, којима она даје силу, налазе изражене у другим начелима, која постоје у правном систему, или се из њих изводе логичким закључцима. 1 ) Се1зиз у I, 3, 17: 8сГге 1едез поп ћос чегЂа еагит 1епеге, зеА ^гт ас ро1ев1аГет. Савињи, којије, поправљајући стара мишљења о Науци о шумачењуХерменевшици, стекао заслугу што је. у своме Сисшему изложио ширу и рационалнију доктрину, правидно сматра граматичко и логично тумачење више као два разна срества правога тумачења, но као две врсте јасно одељене. Он набраја четири елемента потребна за тумачење: граматички, логички, историјски и сиетематски, па каже: „Ова четирн елемента нису четири врсге тумачења, међу којима можемо биратн по своме укусу и вољи : већ су одвојене операције, које треба да суделују, ако се хоће да постигне добар успех у тумачењу... Добар успех сваког тумачења пак зависи од два услова, на које се своде она четири елемента: на првом месту, ваља себи живо да представимо онај интелектуални акт, из кога је произишао специјални израз мисли који расматрамо ; на другом месту, да имамо довољно на уму појам о целоме склопу историјских и догматичких односа, из кога се једино може расветлити она нарочита тачка, те да се на тај начин у тексту који испитујемо одмах опазе њихови међусобни односи (I, стр. 222.). Тумачење по аналогији, које неки новији правници (\Уагпкбш§', Епсус1оресИе, стр. 38., Коћ1ег, цит. дело и други) сматрају као начин примењивања, који превазилази границе тумачења, није било непознато Римљанпма. ЈиИанин 1). I, 3, 12 ; Ноп роззипГ отпез агИсиИ нгпдШаГхт а.и1 1едИг<8 аи1 зепаГиз сопвиШз отргећепсИ: веЛ сит гп аИ^иа саиза вепГепИа еогит, татревГа еМ, гв циг ГигГзсИсЦопг ргаев1 а<1 зтШа ргосеЛеге аЛџив Г1а ги$ (Исеге (1ЉеЛ. — Италијански грађански законик, чл. 3. прелим. прав. изрично упућује на аналогију и опшше иринциие ирава. Под изразом отшши иринциии ирава не разуме природно или идеално право, непромењиво и анстрактно (као аусгр. грађ. зак. §. 7. а по њему и српски грађ. законик §. 8), које инијеизвор права већ оне опште принципе на којима је засновано позитивно право. У истом је члану прећутно усвојена и забрана у чл. 3. Сар Кар., по којој недостатак законског наређења није основ са кога се може пресуда не изрећи. И српски грађ. законик прећутно усваја то начело у §. 10. грађ. зак.

х ) Исрор. ГогИ, 1па(;1(;игтп1 стП, Пгепге. 1840. а I етр. 556 и даље. Наујцпу, Систем данашњег римског права I, § 32. —