Branič

БРОЈ 5.

б р а н и ч

стр. 217.

српски грађански законик, §. 3. Италијански грађ. зак. држи се тог истог принципа у чл. 5. (в. §. 13.). Према етепену и начину мењања једног закона, Римљани су разликовали аћгодаНо, <1егода11о, зиЂгодаНо и оЂгодаИо. Шрјат Ега§. 3: Еех аи1 года1иг, гс1 ез1 јеНиг; аи1 аЂгодаГиг, г<1 еМ ргшг 1ех 1о1Шиг; ап1 (1егода1иг, 1(1 е$1 раг.з 'рггтае (1едГ8) Го1Шиг; агЛ зићгода^иг, 1(1 езГ аИсг1иг аИцгМ рптае 1ед1з; аи1 сЛгода^иг, г<1 еМ тиШиг аИерит ех рпта 1еде. (Нивсћке, ЈипзргиД. ап1;е1и811п. стр. 531.). §• 22. Из онога што је речено у претходном парагра®у излази, да доднији закон ваља да је јачи и пречи од ранијег закона, у регулисању односа који улазе у његов обим. Али ова надмоћност разуме се тако,да је ограничена на дела и правне односе, који се појављују после његовог обнародовања, промулгације и не може се простирати на оне, који би потекли и извршили се док је био у сили претходни закон, ако већ образују сшечено ираво. У томе смислу вреди начело: закон нема иоврашне силе. Јер, кад би један закон, само зато што су у њему норме које се разликују од оних у укинутом закону, могао да утиче на односе који су коначно урсђени по укинутом закону, у време док је он још био у сили, и да их мења, онда би правни поредак изгубио сваку озбиљност. Поврашна сила, решроакшавносш, заиста вређа човечију личност, јер поништава његову слободну радњу, која је извршенапод јемством постојећег закона, а противна је и самоме бићу права, које се опире томе да један ®акт, који је на основу права добио обележје законитости, изгуби то обележје изменом закона. Но, где нема стеченога права, закон има подједнаку силу над свима односима који су постојали у времену његова постанка, па ма ови односи произишли из Факата ранијих од самог закона. ТеоЛозшз и УоЛепИпгапиз (Со<1. I. 14., 7.) прописују: ^едеа е1 сопвШиИопез ји1иг1в сеНит <1аге јогтат педоЦГ8, поп а (1 јасЛа ргаеЛгЈЛа гепосагГ гтг потГпаНт е1 (1е ргае1егио Гетроге е1 аАћис реп&епГЊив педоШз саиШт Ко^аи у Лонгобардском Едикту гл. 388. каже: Е1 ћос аЗсНтиз ас ЛесетГтт, и1 саизае ^иае Јгт1ае вип1 поп гепо1пап1иг. — Италијански грађ. зак. чл. 2. утврђује, да закони немају повратне силе. Српски грађ. зак. §. 3. такође нарсђује: „закони ови немају повратне силе: они се простиру за унапредак." Но, у колико су наука и разна законодавства почела примати принции неповратности закона, у толико је примена тог принципа стварала многа теоријска и практична