Branič

стр . 254.

бранич

број 6.

окуп норама, којима се постизава смер деле државе, као и остали смерови који од тога зависе, одређеном влаш&у, али тако, да је свима члановима одређен удео у дужностима и правима. Савињи, Лухша, Балшер и други 'додају подели још један део, који иде упоредо са осталима; а то је црквено право. Узрок томе, као што је јасно изнео Савињи (Систем, I §. 9.), лежи у космополитском карактеру хрпшћанства, који не допушта чисто национално обележје код овог дела права. Разне хршнћанске цркве ваља сматрати као засебне целине које постоје поред државе, с којом имају небројене тесне везе; према томе, црквено нраво образује специјално право које стоји за себе, и не може се уврстити ни у опште ни у приватно право. — Против оваквог схватања Барнкениг (^Уагпкбшд; Епсус1ор. стр. 82.) је навео, да из самоуправности цркве не излази потреба, да њезино право буде са свим одвојено од осталих делова права. Међутим, црква може у толико полагати на та своја права, у колико она већ постоји у извесном правном поретку, и с тога њезино право ваља држава да призна, као год што га често она сама и установљава. По противном мњењу, вели он, ишло би се управо на то, да се утврди надмоћност цркве према држави, или бар да се утврди мњење, да је црква везана са државом простом међународном везом; а то не одговара начелима данашњег права. Тврђење Савињијево може важити за канонско право у ужем смислу (тј. оно црквено право које је изложено у Согриз шш сапошс1), а и на касније црквено право, у колико га је створила законодавна власт цркве. И једно и друго заиста, имају карактер општег права (шв шш т егза1е), и као производ зиг дспепз одвајају се од права које је држава створила. Али, свакојако, то не важи за онај други део црквенога права, који потиче непосредно од државе ('31аа<:8 к ј гсћепгесМ у Немачкој : (1го1(: ст1 есс1ез1а8(:1с(ие, у Француској) и које право има националан карактер, аразликује се од одсталих делова права само по предмету на који се односи. С тога овај последњи део улази у јавно или приватно право, према односима које оно регулише. (0 данашњем положају црквеног права испореди: Отцшз, 2иг ВедпЊћезИттипо; ипс1 "ШЈгсН^ип^ с1ез Кт-ћепгесћ!;«, бгаг, 1872. — РпесЉего;-КиШш, ТгаШ^о сН сНгШо есс1е81а8{1 со , итал. издање, Тоггпо, 1- ч 9Л.. § 2. -- ЗсасШо, Ј1 сопсеИо тос1егпо с1е1 (НгНго есе1"81а8Цсо, РаЈегто, 1885. КиШш. Бо б!;и(Но е П сопсеМо осНегпо с1е1 (НпИо есс1е81а81лсо у ЕаУ181:а ИаНапа рег 1е 8С1еоге §1иг1(Нсће ХШ. 1892. — МапепИ, СопсеИо е<1 1трог1:ап2а (Зе11о е!:и(Ио с!е1 <НгШ;о есс1е81а8Исо, Масегаха, 1892.).