Branič

број 6.

браеич

стр. 269.

Групе с административним карактером нису једине које заслужују да у Горњем Дому буду представљене. И напр. по уставима румунском, шпанском и португалском при наименовању сенатора, университети Фунгирају као засебне бирачке колегије: по шпанском такође и свештенство. По сва та три устава, и још по данском, грађани који највигае порезе плаћају груписани су при изборима за Сенат засебно. Без сумње има још група, нарочито проФесионалних, које би ваљало признати, али с организацијом тога представништва по групама није се нигде даље ишло. То је још једнако Једна мисао којом се више баве публицисте него законодавци. 49 ) Услови прописани за сенаторе увек су нешто тежи него они који за посланике важе. Има их у главноме два која се провлаче кроз све уставе што изборни сенат предвиђају ; то су већа старост и извесна материјална ситуација. 50 ) Сенат никад неће постати правим консервативним телом које ће задржавати Скупштину од пренагљености, ако не буде састављен од лица која имају природних склоности за вргаење такве једне отпорне Функције. Таква лица, то су, прво, људи већ у годинама, који су изгубили способност одушевљавања, и који ће баш с тога предлоге Доњег Дома и моћи критички посматрати; за тим, то су људи који се добро осећају у друштву таквом какво је; који би при већим политичким променама ризиковали да што год пзгубе, и који ће баш с тога сваку иницијативу реФорме с извесним неповерењем примати. Што ће у критикама оних првих имати нешто од оне старачке одвратности према новим идејама у опште, и гпто ће мотиви у ових других бити отворено себични, не мари ништа. Као год гато се у медицини, неки пут, и отров за лек узима, тако у политици ваља експлоатисати у државном интересу, не само врлине грађана, него и њихове мале слабости. Обично Сенат броји мање чланова него Скупгатина. У Француској, Белгији, Холандији, два пута мање него 49 ) Сћаг1ез Вепо18(;, ОгеатзаПоп с1и бивга^е ХЈп1уег8е1, раб81т. 50 ) Француски закон од 9 децембра 1884, белгијски устав чл. 56; холандски, чл. 90; италијански, чл. 26; португалски закон од 9 марта 1878; шведски закон од 22 јуна 1866;румунски устав чл. 40. (ОагевЂе, ор. сН. I, II)