Branič

стр. 374.

в р а н и ч

број 8.

По својем положају и задатку, диидоматски агенат мора бити у сталнијем односима и саобраћају с државом и владом, код које је акредитован. Према тој влади дипломатскИ агенат мора остати у границама свог задатка и мора строго пазити на оне обзире, које му налаже сам његов положај. На првом мјесту он је обвезан да поштује части независност оне државе, код које је акредитован. Он мора Јвијек бити лојалан и коректан према тој држави и у свијем односима појављивати се као пријатељ :љен. У том погледу он има једну обавезу негативне природе, а та је, да се најбрижљивије уздржава од сваког непозваног мијешања у унутарња питања и унутарње односе те државе, од сваког акта, који би могао да се протумачи као задирење у права или као вријеђање достојанства те државе и њене владе. Он се не смије упуштати у везе с опозициониј ем странкама, и новинама, у сплетке и ровења против стања ; које постоји у тој држави. Не смије потпомагати и окуражавати отпор против њенијех закона и установа ; ни одобравати критику владинијех аката. Дипломатски агенат нема права, да се званично обраћа ма коме надлештву непосредно. Он може имати званична посла и саобраћаја само с министром спољнијех послова, јер јетоминистарство једино надлежно и позвано да посредује додир са странијем државама. Тај саобраћај може бити усмен или писмен. Разноврсне, важне, деликатне и по каткада компликоване дипломатске послове не може успјешно да ријешава којеко. Треба за то нарочите спреме и дара. Међу стручнијем мођународно-правнијем ауторитетима и практичнијем познаваоцима дипломатског посла и задатка већ је признато, да је дипломација једна нарочита струка државне политичко-административне службе и то једна од најважнијих и најтежих. С тога државе, које су свијесне тога, бирају за дипломатске агенте најспособније и највјештије људе. Преговори воде се обично између двије државе. У новије доба, за расправљање и рјешавање спољнијех питања и послова од вишег и општијег интереса, уобичајена је и усвојена је Форма конгреса и конФеренција. Ту учествују поглавари заинтересованијех држава сами лично, или преко нарочитијех за то опуномоћенијех повјереника. Предлог за сазив и састанак конгреса или конФеренције могу да учине једна или више интересованијех држава, као што то бива обично при конгресима мира, који без мијешања трећијех сила прекраћују и завршују војну, и гдје иницијатива за састана.к таквог конгреса долази од