Branič

број 8.

б р а н и ч

стр . 377.

На рочишту испитана су двојица тестаменталних сведока Петар и Станисдав, а трећи сведок Димитрије раније је испи тан као болестан. Сва три су потврдили садржину тестамента, а и то да је сведок Петар уједно и писац спорног тестамента. Шабачки првостепени суд, пресудом својом од 17. декембра 1896. Бр. 28.008. одбио је Томанију од тражења, као неумесног, јер је тестаменат потпуно исправан. Анелациони Суд одобри ову пресуду својом пресудом од 7 априла 1897. под Бр. 514. Међу тим, Касациони Суд, уследжалбе Томанине, поништи ову пресуду Апелационог Суда примедбама свог трећег одељења од 27. септембра 1897. Бр. 5258. за то, што спорни тестаменат не одговара пропису §.435. грађ. зак. јер се из њега не види, од кога је сведока завештаоцу тестаменат прочитан и да је тестатор изјавио, да је у тестаменту изложена воља његова, а исказ сведока Станислава и Петра (писца тестамента), који сведоче да је Петар тестатору тестаменат прочитао, не могу накнадити ту празнину у тестаменту, који је строго ФОрмална исправа. Ове примедбе Апелациони Суд усвоји и 8. октобра 1897. под <М 3081. спорни тестаменат огласи за невредећи, пошто не одговара пом. §. 435. грађ. зак. Ту пресуду по жалби Теодоре, Касациони Суд у свом трећем одељку опет уништи примедбама од 15. декембра 1897. Бр. 8899. са разлога: „Апелациони Суд ценећи околност, што на спорном тестаменту није назначено да је исти прочитан тестатору од једног сведока, изгубио је из вида, да је у §. 435. грађ. зак. та потреба читања тестамента од стране сведока само у таквом случају безусловне вредности, ако тестатор тај тестаменат није сам и подписао, нити га је сам читати знао, ни могао, док међу тим, спорни је тестаменат подиисан од стране тестатора, и појер он вели нема сад толико моћи да својом руком напише све шта ииа да каже, и то овако По исказу Владимировом овако написан теетаменат прочитан му је, на после дат, те га је и сам прочитао, и он рече, да је овде све написано , као што је казао, и као што жели да буде, и дајето све, и да нема ништа више ни да дода, ни да измени, ни да изостави, него нека се то кад затреба на сваком месту и пред сваким, ко треба да зна, потпуно сматра као његова последња воља." 19. априла 1892. у ТабановиКу Прочитан ми је, а и сам сам га прочитао. Владаиир с. р. Сведоци: Петар, с. р. Дишитрије, с. р. Станиолав, с. р.