Branič

стр . 410.

в р а н и ч

врој 9.

Само у некодико, као нека врста традиције, може се сматрати у италијанском праву, развођење треноса неиокрешне својине, (шранскрииција) у јавннм књигама с обзиром на трека лица. Српски грађ. зак., по примеру аусгр. грађ. зак., задржава још гледиште римског права (§. 285. срп. грађ. зак .ј §§. 423—425 аустр. грађ зак.). Противно мњењу Сомовом (8оћт Јп81. §. 50), адјудикацију, досуду у споровима деобе не треба уврстити у деривативне начине стицања. Допустимо чак да она има не само изјашњујућу, декларативну, већ у неколико и приписујућу, атрибутивну моћ, ипак из тога не излази, даправо својине оних који се деле, потиче из судске адјудикације. Напротив, нраво свакога од њих је постојало и раније, и адјудикација, досуда у ствари само му мења облик и границе: од опште својине над целокуином ствари, постаје искључна својина над појединим деловима. § 46. Заштита својине. Својину штите две тужбе, акције: ревиндикација, иовраКајна тужба (геттсИсапо) и одречна, ошказна тужба. Рејивиндикативна тужба припада сопственику, који би изгубио државину ствари и унрављена је противу њезина држаоца у смеру, да је опет поврати. Држалац, ако не би могао, по изузетку, да стекне нањправо својине, дужан је да је врати са прираштајем и плодовима, изузимајући, међутим, накнаду издатака за учињене поправке и око плодова, према томе, да ли је савесан или несавесан држалац (ит. грађ. законик 439). Негаторна, одречна је тужба дата сопственику, држаоцу, против онога који би хтео да врши какво право над његовом ствари. Обим ове акције мањи је од обима прве, јер се овде тиче само уклањања напада на неповредност имања. Нападач мора престати са узнемиравањем и поправити штету. Обе су ове акциј ереалне, сшварне и дејствују против свакога који се налази у наведеним условима. Одбрана приватне својине неможеићи тако далеко да противстаје јавноме интересу. За тај случај је предвиђена ексироиријација, расвојење за јавну опшше иошребу, коју санкционише Итал. устав чл. 29. и грађ. чл. законик 438, а уређује је закон од25јуна 1835. Српски закон признаје начелно експропријацију, раевојење у чл. 25. и 30. устава од 1869. и §. 20 грађ. зак. Законски услови за примену експропријације, расвојеља, утврђели су у опште законом о експропријацији од 15. марта 1866. а посебице у појединим доцнијим законима. Сопственик, који је