Branič

стр . 472.

б р а н и ч

број 10.

ловић после тога залаже се за једну неправдену ствар и хоће да нас убеди: да удовици не нрипада у својину половина прихода са имаља мужевљег, већ да је половина имања једна залога за љено уживање, а уживање њено с имања има да буде у мери, која одговара свима приликама самога случаја, дакле начину живота, који се у кући водио док је муж жив био, стању, напретку, назатку и у опште свима приликама. Другим речима, удовица има да живи после смрти мужа онако, какоје живела за живота његова, и ноловина имања служи јој као извор за такав живот. Ако је на пр. муж на себе и жену трошио 200 дин. месечно, удовица сме трошити 100 дин., ма да приход месечни са ноловине имања износи 500 дин. и оних 400 дин. да чува за насдедника, кога је њен муж тестаментом поставио, па био он и црни Циганин!! Опасно је овако тумачење г. Стојановића, а да и не говоримо о томе, како ни најмање није на закону основано, ма да се г. Стојановић позива на §§. 109. и 412. грађ. зак. У §. 109. грађ. зак. опште је наређење, да је муж дужан старати се о издржавању своје жене по могу&ству, према својим приходима, и док је он жив, он и жена имају одређивати колико им је за издржавање и живот потребно, нити ко други има право прописивати мужу, колико ће на издржавање жене трошити. Тоје чисто породична ствар. А §. 412. изриче начело, да по смрти мужа, брига и дужност за издржавање женино прелази од мужа на његово гомање. Па да се у то право, чисто личне природе, не би нико мешао, и удовици прописивао, шта ће трошити на издржавање, да не би на тај начин други неко вршио ово право, које је само мужу припадало, законодавац је одредио,шта је од имања мужевљег довољно за издржавање удовице. Ако би се пак усвојило мишљење пишчево, онда удовица, која се пелог века са мужем мучила и текла, за своје издржавање ни пајмаље није сигурна, јер овако схватање оставља удовицу да јој величину издржаваља одређује суд и тестаментални наследник. Јер на сваки начин имало би се тек судском нресудом да утврди, колико је муж за живота на жену трошио, како су они за живота живели, и шта удовици за даљи живот треба. Кад закон признаје удовици право, па јој даје и прећутну хипотеку за обезбеду истог, да по смрти мужа ужива цело имање, половину или мањи део према броју наследника, онда се има разумети тако, да је законодавац мислио да удовици припадне приход са целог, половине или мањег дела имања покојниковог у својину, па нек она отуда живи ако хоће и као иа-