Branič

број 10.

в р а н и ч

стр . 475.

Касациони Суд не можедоносити никаквих обавезних тумачења ни једног закона, нити необавезних мишљења по административним законима, про®есор ПериИ решава најзад и само питање: може ли Касациони Суд на основу §. 16. шач. 2. иоменушов закона на иредлог Министра Правде цоносити необвезна иринцииијална тумачења оних закона, иримена којих сиада у надлежносш судске власшгс ? Судска власт, вели он, може тумачити закон само у конкретном случају у намери да расправи спор, и њој не треба давати принципијално право, ван тога спора, за тумачење закона. Исто тако и решења опште седнице Касационог Суда не треба да су обавезна изван спора по ком су донета. Кад би било друкчије, кад би Касациони Судмогао доносити и обавезне принципијалне одредбе, он би онда дакле имао у својим рукама извесан део законодавне власти. Принципијално тумачење Касационог Суда, ма да је оно необавезно, у практици ће ипак имати свог утицаја. Када општа седница на тај начин принципијадно тумачи законе, нижи ће судови, налазећи се пред решењем тако једног ауторитетног суда, при решавању сличних питања, сматрати то принципијално решење као претпис да по њему решавају сва таква питања, а то носи и сам напредак правосуђа и одузима судијама могућност да мисле и својим знањем буду корисни праву и законодавству. Но рећи ће се: зашто забрањивати принципијалне одлуке, када се горњим резултатима може доћи другим путем, а тоје помоћу тумачења, која Касациони Суд доноси у конкретним случајевима? Принципијалним тумачењима Касацијони Суд везује самога себе, док конкретним он се тако не везује у другим споровима. Судско тумачење припада судовима, јер оно је суштина судске Функције и правосуђа без њега не може бити, док, на против, принципијално тумачење суда, у осуству конкретнога спора, не само да нпје апсолутно нужно, него је и непотребно. „Дело г. Пери&а донекле је од интереса и за нашу практику у питању, које он нретреса, јер чланом 55. тач. 2. закона о устројству судова од 1880. Министру Правде остављено је било да износи на решавање Касационом Суду питања за која зна да их разни судови разно примењују, иликојана практици порађај сумњу. Тумачењима, која су се тако доносила, није чак било иотребно ца наведу иишање, којеихје изазвало. Нови закон о уређењу судова донет у овој години, ставља у дужност Врховном Касационом Суду, да у општој седници доноси одлуке, на предлог Министра Правде, у питањима, која на практици порађају сумњу или се подједнако примењују (чл. 39. т. 1). Ту-