Branič

стр. 482.

б р а н и ч

број 11.

ван граница народности, ни религијско друштво. које би се чиме разликовало од државе. Тек у хришћанству се религија ослободила тих уских граница националности и државе, и човек је почео сматрати себе не само за јелина, римљанина или јеврејина, но и за члана једне велике људске породице, а све људе за децу једног заједничког Оца Небеског. Као такво — независно (автономно) и универсално друштво, хришћанско религијско друштво постоји у облику цркве, коју је Основалац назвао „Царством Божјим" и „Царством не од овога света", што означава њену идеалиу страну. Но поред ове идеалне, невидљиве стране, она има и своју видљиву страну. Црква је у исто време видљив, жив организам, у коме се развијају она вечна начела, која леже у њеној природи. То је видљиво друштво, састављено из људи, који верују у Христа и коме је Божански Основалац ставио у задатак, да очува и распростре веру Христову и да уноси ту веру у живот појединих људи, читавих народа, и на послетку у живот целог човечанства. Према томе, као видљиво друштво и засебан институт, црква, разуме се, не може стојати ван области права: „иМ »оС1е1:а8, Љј јиз." Она улази у ту област: прво, сама по себи, као засебан самосталан организам, као институт, који остварује нарочито одређени и човеку потребни, животни циљ т. ј. циљ хришћанске религије и има своје засебно унутрашњв уређење; и друго, по својим односима према другим политичким и религијским заједницама, које се с њом заједно налазе у истој СФеријавног права. Не обзирући се на нарочите задаће, које карактеришу црквену заједницу и издвајају их од свију осталих облпка људског удруженог живота; апстрахујући њену самосталност по пореклу и унутрашњем животу, — црквена заједница, као појава друштвене природе, по условима за своје спољашње егзистирање има много заједнпчког с другим друштвима и мора, дакле, улазити у извесне односе према држави. Држава и о црквепој заједници мора водити рачуна и знати каква је њена задаћа, каквим срествима она располаже, од каквог је утицаја њено учење на благостање државе и мора дати своју потврду за организацију и рад те заједнице. Но поред свеколике политичке поузданости и безпрекорне поданичке верности, Хришћани ипак не ужи-