Branič

број 12.

б р а н и ч

стр. 637.

ништа друго, до особити начии живота, који се оснива на извршењу три извесна еванђелска савета (управо савета, необавезних прописа^ а не заповести), које је Христос дао својим следбеницима и који се састоје: 1) у одрицању сваке врсте сопственосги, 2) безженству и 3) безусловној послушности или одрицању од своје личне воље. И тамо, где калуђерство већ постоји, разуме се, у правом смислу ових еванђелских савета, — оно преставља прогрес моралног духа, савршенство у моралном погледу и принцип, који лежи у основи самог калуђерства мора се потчињавати Цркви, а његов спољашњи развитак —• држави. Црква, у смислу друштва, чије чланове узајамно везују у једну целину хришћанске религиозне потребе, исто тако, као и у смислу нарочитог института, мора по вољи свога Основаоца непрекидно тежити остварењу својих задаћа, да прошири и утврди хришћански религиозни живот међу људима, па према томе и задовољавање потреба чланова заједнице и извршење црквених задаћа претпоставља безусловно и материјална срества, ко.јима се осигурава и једно и друго. Црква мора, дакле, имати и своју имаовину и права власничка. Ако се с тим сложимо, онда на сваки начнн, морамо признати Цркви и право да може употребљавати своју имаовину на своје циљеве. 0 тога, сва питања о томе, како се ова имаовина има употребљавати, ко има право да њоме располаже, — питања су чисто црквенога права. Држава би могла узети на се решавање ових питања само у том случају, кад би хришћанска Црква била каква државна установа и кад би се циљеви и срества државе и Цркве признали за идентичне појмове, што, без сумње, не може ни бити. Ако већ једном држава призна Цркву за јавну корпорацију и дозвољава да она као такова постоји, онда би држава противуречила и себи н правди кад би Цркву лишила права, да од својих чланова приКупља срества за свој опстанак. Држава

користила његовим силама ради циљева свога управљања. Но, разуме се Црква није могла ставити у потпуну зависност судбину једног безусловно потребног института, као што јејерархија, од реда и положаја, тако проненљивог по својој природи, као што је калуђерство. Без калуђерства, кад би оно осиромашило по броју својих чланова, па би га чак и нестало сасвим, Црква не би престала бити Црква, а без јерархије она не може постојати.