Branič

број 12.

в р а н и ч

стр . 559.

овакав уговор о продаји и куиовини учинио оа пок. Петром, поднео је оригиналну признаницу, по којој је и дао пок. Петру 240 дин. на име куповне цене, обећавајући уз то још положитиидопуну клетву, — а да је признаницу о којој је реч, еам написао пок. ћетар, то је утврђено и вештачењем чињеним пред самим судом. Тужена страна на рочишту је навела, да поднета признаница не може д а служи као доказ о уговору продаје и куповине, пошто цене као битног елемента за овакав уговор нема; те по томе тужилач. страни не може се досудити ни допуна клетва. Првостепени је суд узео, да је за постојање уговора продаје и куповине потребно, да су уговорачи тачно утврдили цену ствари, која предмет уговора представља и која продавцу као еквиваленат запродато добро служи, пошто по §. 646. грађ. зак. без опредељене цене не може ни продаје бити. Ова одредба законска је последица самог појма овог уговора, јер се он по §. 641. грађ. зак. представља као теретан уговор, којим се каква ствар за одређену суму новаца, коју цена њена представља, другоме уступа, а по §. 642. гр. зак. одмах се сматра за закључен, чим се уговорачи за ствар погоде и цену утврде. Тужилац у овом спору постојање уговора о куповини спорног имања утврђује квитом продавца пок. Петра од 12. Јула 1884. чију су истинитост одређени вештаци у смислу §. 246. и §. 248. грађ. еудс. пост. утврдили, изкојесене види, да је цена продатом имању у овој квити одређепа, пошто се у њој утврђује само пријем извесне суме новца на рачун продатог имања, а не казује се и колика. је та цена, за коју је спорно имање продато. Па како тужилац постојање одређене цене ничим другим не утврђује, има се сматрати да опредељене цене нема и да зато и уговор о куповини и продаји спорног имања по §. 646. грађ. зак. и не постоји. Наводу тужиочеве стране, да поред поднете квите положи допуну клетву за утврђиван.е својих навода, нема места, пошто овој квити оскудева битан услов, који ништавност самог уговора о продаји чини, због чега поднета квита и не представља никакав доказ за важност самог уговора, па се зато тужиочево тражење и није до велике вероватности довело, да би седопуном заклетвом у смислу §. 291. грађ. судс. пост. имало утврђивати. Непотпуност пак саме квите у погледу на одређивање цене не може се допуњавати допуном заклетвом од стране тужиоца