Branič

34*

број 12.

б р а н и ч

стр. 531.

ски списи заиста прете опасношћу у погледу вере и морала, онда, без сумње, мора се енергично заузети и Црква и држава да стану на пут њиховом распростирању, јер ни држава не може равнодушно гледати на изопачавање принципа вере и морала својих поданика, кад се зна, да Од тога зависи и њен опстанак и њена будућност. Што се тиче специјално богословских књига, — морају се разликовати две категорије, и то, једне, које су званнчне природе, и друге, које су ресултат личног убеђења појединаца. Право издавања првих припада Цркви, 1 ) а за друге — она је у праву да их опровргава. Богослужење, св. тајне и све што се тиче црквених обреда.— спада исто тако у област чисто црквеног законодавства. Спољашни, видљиви облици богослужења стоје у тесној вези са суштином саме религије; у њима се оличава сама идеја. Према томе, никаква друга власт, осим надлежне црквене власти, нема права да се меша у уређење култа или црквеног богослужења. Но стварна примена овог принципа наилази на приличне тешкоће. Црквено богослужење није нешто скривено, оно је друштвене природе и има утицаја шта више и на економски живот поданика, јер за своје издржавање захтева од њих извесну материјалну помоћ. Из тога узрока црквено богослужење улази у државни живот тако дубоко, да мешање државе у овом питању не само да је праведно, но је у исто време неминовно. По себи се разуме, да се ово мешање државе не оснива на компентентности њеној у погледу признавања овог или оног култа, који би од њих више одговарао унутрашњој природи религије, но на томе, што је држава заинтеросована питањем о последицама, које би се могле појавити у друштвеном животу услед овог или оног положаја самог култа. Норед тога, државни интереси, који служе као главни мотив мешања државе и уређења црквеног култа у више прилика подударају се с

1) Код нао у Србији још 1863. године Сбр. 49 Сабор Архијерејски проиисао је за тако званог духовног цензора ова правида: „1., да има тачно пазити на прописану правилност словенског језика, не допуштајуки никакве измене у том; 2., да строго мотри на то, да се ничим не повреди смисао православне науке и 3., да о евему што му се за печатање поднесе, дужан буде извештавати г. Митрополита и то с његовим благословом печатати ."