Branič

стр. 104.

Б Р А Н И Ч

БРО.Т з.

што су, одиста, владини посланици бши уведени у обичну Окупштину? Држало се, а и данас се још држи, да сељачки елеменат, који ту преовлађује, не даје никака јемства за добру израду закона. Сељак, истина, живље него ико други осећа практично дејство закона; он је у стагву дати о њима једно мишљење основано на искуству, и због тога је навек корисно саслушати га, кад је рен о њиховом мен>ању. Али, каки да буду нови закони, он је крајње неук да каже, и ако је често довољно свеетан оних потреба којима они треба да одговоре. Оценити један закон који постоји, и направити бољи, то су два разна посла, и за овај други иште се више теоријско образовање, стручна правничка спрема, практично познавање државнеадминистрације, услови, дакле, који код сељачког реда нису никада испуњени. Ето због чега су се Народном Представништву управо наметнули, под именом владиних посланика, саветници нарочито квалификовани за законодавну радњу. Али кад еу њихова обавештења и упућивања нотребна народним посланицима при изради обичних закона, куд и камо су им она потребнија при изради уставних, којима се бави Велика Скупштина... Уставни су закони најважнији међу законима, најделикатнији, најзаплетенији, за које је здрав разум народних посланика најмање довољан. Управ је апсурдно оставити при решавању уставних питања народне посланике саме себи и дати им пуну слободу, кад су они у исто време обележени као неспособни за самосталну радЊ У У једној нижој врсти законодавства. Докле се год владини посланици не би са свим укинули, они морају бити пуштени у Велику Скупштину, као и у обичну, ако се неће да изгледа, да код нас што су важнији закони, све мање јемства имају за своју добру израду. Велика је Скуиштина независнија у одређивању свога часништва кего обична. Док обична Скупштина само предлаже владаоцу свога председника и потпредседника, дотле их велпка бира. „Велика Народна Скупштина бира из своје средине председника и потпредседника, а обична Народна Скупштина, кад се год сазове, бира, такође из своје средине, шест лица и Књазу пх предлаже, а Књаз поставља једног од њих за председника, а једног за потпредеедника". (Чл. 53. Устава). Није ни мало ретка ствар