Branič

БРОЈ 4.

Б Р А Н И Ч

стр. 155.

био је с Формалног гиедишта еасвим исправан, иошто је закон о Народној Скупшгини ноеио и име и све Формалне знаке једног обичног закона. Онај начин поступања који је Намесништво изабрало није био исправан ни с тога гледишта. Оно се није хтело користити правничким излазом. на који га је упућивао г. Вељковић. Оно није нпјире уклонило забрану која се налазила у закону о Народној Скупштини. Оно је оставило § 14.-тога закона у нуној важности. Оно је само тражило од Никољског Одбора окуражење, а од Велике Скупштине је за тим тражило одобрење, да на супрот тој изречној законској забрани изврши уставну нромену. Оно није предложило да се ова забрана укине, него је захтевало да му се допусти да је погази. И с тим захтевом који је с чисто правног гледишта био нросто немогућ, оно се обратило на један одбор без званичног карактера, и на једну Скуиштину без икаке законодавне надлежности. Никољски Одбор, у остадом, није се много ни заустављао ва законским смегњама. Једва ако ихсеједан његов члан дотакао, па и то само да би их одмах одбацио као обзиреод споредне важности. Диск_> сија се водила око политичког значаја уставне реФорме; ствар природна, кад се узме да Никољски Одбор није предсгављао никаку власт, која је дужна управљати се но закону, него скуп неодговорних политичара, који у својим комбинацијама сваку слободу уживају. Што се тиче Велике Скуиштине, која је за тим дошла, она се у својој адреси овако изражавала: „Предузећу уставног преображаја у таквој цели, за земљу извесно корисној, држимо да неће ни најмање сметати закони пропис, који вели да се за време књажева малолетства не може мењати Устав, а не може сметати са тога, што, као год што је тај закони пропис прои- „ зашао из тежње за осигурањем престола, тако исто ако не и више, осећа се потреба, да се престо садањег књаза осигура, онаким уставним нреображајима који ће му, и за време непунолетства, а и доцније, кад владу у своје руке предузео буде, само оиакшати унапређење свога отачаства.'' Овака изјава од стране Велике Скупштине није била довољна да отклони ону сметњу која је у самом закону постојала противу уставне иромене;