Branič

стр. 220

БРАНИЧ

б°ој 5. и 6

њег Дома објашњује се једино популарношћу којује то тело у току историје задобило. Што се тиче уставотворне Скупштине, она се сматра, где год постоји, као најнепосреднији израз народне воље. То значи да је њена подитичка моћ подигнута до максимума. Она не погрешност, која се у каше време приписује народу. преноси се на уставотворну Скупштину, за коју се претпоставља да кроз њу народ говори. Једно тело с толиким ауторитетом Фатално ее отима иснод владе закона. Како оно може имати -скрупула да погази уставна ограничења, кад осећа да ће му свет допустита оно што му Устав не допушта?" Тачност овог разлагања потврђује се искуством које смо ми имали с Великом Скупштином Пре свега,,и код ње, политичка моћ премаша легалну. Тумачећи стриктно Устав, морамо закључити да она није неограничена, пошто су Краљ и обична Скуаштина власни да јој пропишу надлежаост. Она не располаже целокупном уставотворном власти, него само једним њенам делом. Она не ствара уставне законе; она их само ратиФикује. Али ако није суверена, она се за суверену сматра, Карактеристично је да се све три партије у томе слажу. Либе рали су огласили Велику Скупштину за суверену 1869-те, кад су јој дали уставотворну власт Напредњаци и радикали учинили су то исто 1881-ве, кад оу у својим листовима доказивали да њу не може законодавна власт ограничити. Публици није тешко ући у тако схватање Велике Скупштине. Н>ени су посланици сви народом бирани, и има их четири пута више него у обпчној Скупштини: то је доста па да публика види у њој једну Скупштину старију од обичне. У случају да се престо упразни, она је та која новог владаоца бира: то је доста па да јој публиаа да у хиерархији власти још више место него владаоцу. Главна улога Велике Скупштине састоји се у томе да Уставмења: то је доста па да публика претпостави да ово тело сто.ји и над Уставом. Што је најважније, Велика је Скупштина почела и сама мислити да јој је све допуштено. Њој је говорено како је она „власт суверена", „прастара установа"', „највернији и најпотпунији израз народне воље", „последња апелација на глас народа", „једина уставотворна