Branič

БРОЈ 5, И 6. БРАНИЧ СТР. 247.

тужбом суду, тражећм на основу свега у тужби взпоженога, да суд пресуди, да не вреди примедба, која је у интабулационим књигама ио захтеву старатељског судије стављена и која гласи: да је имање, које је г-ђа X. заложила, иод Фидејикомисом, те да се нрема томе поверидац без обшра на именовану примедбу може ирвенствено нанлатити из своје залоге за суму од 10.000 дин. у сребру са 12°/ 0 инт. од 9. августа 1896. на до наплате. Првост. суд за вар. Београд иресудом својом од 15. октобра 1899. Бр. 220Ј9 одбио је тужиоца — повериоца од његовог тражења као неумесног, јер је нашао: „Да је премл решењу неспорног судије ирв. суда, за вар. Београд од 1. јуна 1895. Бр. 12451, које је нриложено уз тужбу, а донето на основу сагласне изјаве наследника и осталих заинтересованих лица, тестаменат пок. А. А. оснажен, §. 483. грађ зак., према чему је исти наспрам заинтересованих лица задобио законску важност; „Даље, да се из таког тестамента пок. А. види, да је имање, на које је тужитељка ставила интабулацију за спорну суму од 10.000 са уговореним интересом, Фидејикомисно, у корист унучади пок. А., и, према томе, интабулација тужилачке стране на то Фидејикомисно имање не може се одржати и ако је иста одобрена од стране тужене г-ђе X., пошто она није имала право да исто имање отуђи, а без права на отуђење нема ни права залагања §. 314. грађ. зак. у вези са §. 29. ист. зак. „Наводи тужилачке стране о томе, какоје туженаг-ђаХ. поменутим решењем неспорног судије проглашена била за наследницу спорног имања без икаквог ограничавања у погледу права отуђивања, — неумесни су; јер, кад је у истом решењу, на првом месту, донето, да је тестаменат пок. А. енажан, а по његовим одредбама право отуђења је г-ђи X. украћено, онда она тога права није ни имала и уступљење на основу поравњења удове Т. и тужене г-ђе X. није могло бити ни утврђено и од стране старатељског еудије уважено, кад лица, која су га закључила, према наведеном, на то нису имала права, тим пре, што би онда илузорно изгледало оснажење тестамента у његовомпространству и што би се он друкчије тумачио, што према §.'449. грађ. зак. не сме бити кад је тестаменат довољно јасан. „Наводи тужил. стране о томе, да је тужиљкина интаб. преча од Фидејкомиса за то, што је датарана на годину пре, него што је по књигама судским Фидејикомис примећен, — неумесни су; јер, Фидејикомис је постојао чим је тестаменат постао снажним,