Branič

БР. 5. и 6.

В Р А Н И Ч

стр . 257.

њевцима иза Ниша. Јован Гркајац из Пискање 6. Октобра видео је код њега прилично новаца у кееи; сумња да су Радованови, јер Тиодор нема тих пара, нити ма с које стране може да их добије. Тиодор ни то не признаје. И Коловођ друштва и главни јунак ове разбојничке трагеције Јосиф БелчевиЛ кмет из Пискање, човек је у добу преко 33 год.; стаса повисоког, смеђ, црвених образа, оштре и жутињаве косе. Чист. Веома разговоран. Његов звонкасти гдас одјекивао је по ходаји суднице на претресу у борби против нагомиланих доказа. Држање му је слободно и продржљиво. У одбрани пада у аФекат, и тад често мења ногу, знак пргавости и бујности карактера. Углађен према власти, а у разговору са оптуженицима прек и осорљив. Његове светле очи издају препредепост и опрезност, што мало доликује једној сељачкој физиогномији. Писмен. Кмет у салу од времена рата. Пада у врсту разборитих људи, који могу бити од користи ако су добра срца и поштена карактера. Ожењен, и отац једног сина и две кћери. У Дедембру 1875. налазимо га као деловођа на једном рвшењу општине пискањске, што је доказ да је и пре кмеетва као аисмеп био од употребе у општини и посвећен у општинске послове. Власт га је подржавала као хитра и свесна кмета. Мештани еу га мрзили. После догађаја (не аре кзо што он наводи), док се још није знало да је кривац, рече му АнЏлко КашиК из Дисхање да га сељани мрзе, и зато треба да се махне кметства јер га могу убити, на шта он само пребледе. Општина у уверењу каже да је веома рђавог карактера, склон на свако неваљалство, а сумњив и као крадљивац. Оптужени Јован ПауповиЛ из Пискање, допаднувши затвора, проклињаше га, и у поверењу рече свом зету Марку Паунови&у из Жуаање: да их је кмет на зло навукао и уароиастио , но то доцније не хте признати пред влашћу. Кметова ппсма родбини, која морадоше проћи кроз судске руке, казују бистрину и прибраност. У једном од њих љубав према деци, нежноет према жени, и поштовање према мајци, казује се начином који дира у срце. Рекли би по свему, да је рђаво васпитање збрисало само неке његове душевне врлине, али еве да још није пореметило. Са мало знања задржан на селу међу простим мирним сељаиима, постао је каишар и иискар ш. Са тодико есто знања, да је у вароши где је евесна околина, постао би одмерен и свестан грађанин, и не би допао ове несреће. Бранич 17