Branič

стр . 264.

в р а н и ч

број 5. и 6.

Лазара Пантелијћа из Влајковаца. Једном приликом домами на заклонито место стричева сина Светозара од 8 до 9 година, баци га пода се, и закоље једним оштрим каменом, а после баци у реку и притисне једном плочом. Код полиције признаваше злочин. Код суда одрече, казујући да је насилована да призна оно што није учинила. Куражно саслуша пресуду, и оде да одржи неколико година робије, без кајања за учињено дело, и без очајања за своју девојачку судбину, и ако је навршила истом 17 година. Петрија жена Милоша Џепљанина из Нова Села у Трстеничком срезу, у 14. години пбђе за свог човека „из љубави", а у 17. уби га „из мржње," јер је био неваљалац бекрија и картарош. На спавању одсече му главу секиром, па га посде са Једном другарицом нарамице однесу и баце у Мораву. 0 злочину, који потпуно признаваше, беседила је сасма хладнокрвно, причајући да јој је дотужао грк живот поред нерадина мужа, који „бије" ако не затече ручак, а „замера" ако оиа иде у најам да што з^ради. После саслушане пресуде од 18. Маја 1879. Бр. 6119. којом би осуђена на 15 година робије, оста као и дотле мирна и непотресена, као да је извршенпм злочином учинила најбоље задушно дело. Велимир Ђожановић из Кобиља, међу дружином прозван „Алил Велимир," у повратку из Шапца, кудјегонно трговачке свиње, уби коцем на спавању свог друга Милана Усташа, Поред тога почини и неколико онасних крађа. Као малолетан за сва ова недела би осуђен преоудом од 7. Фебруара 1879. на 20 година робије. Није признао ни једну кривицу. Као да се ова осуда њега не тиче, о саопштењу пресуде беше ведар и весео, пуштајуки из црног пуног ока осмејак нрезирања, што се разлеваше по његовим руменим образима *) У опште, код свих тешких .лочинстава, једнаки појави неустрашивости злочинаца, и једнака њихова хладноћа спрам осуде, дају места питању : да ли величина злочина не одговара величини и јачини духа самог злочинца? Занимљива студија за криминалисте-ФилосоФе, који у угоднпм ходајама европског комФорта *) Спора али достижча божја правда обедежил а је својим нрстом овог в еликог неваљалца. После толиких година, као еудија нашег вајвишег суда писац ових редова одобрио је пресуду Апелац. Суда од 9. Фебруара 1889 Бр. 232 којом су осуђени Танасије Симић и Василије Вуковик из Кобиља. на смрт, што су 15. Августа 1888. ваклали овог Велимира и бацили га у реку Расину. Види се да му је кавна била смањена помидовањем.