Branič

стр . 470.

б р а н и ч

број 9.—18.

Драгутин Стаменковић. — Ја сам саслушао с пажњом предлОг г. Маринковића п разумем и побуде, које су га кренуле на то. Нека ми г. колега не замери, што се с њим не могу да сложим. Ко је крив што управни одбор није могао да спречи закон који је штетан по наш адвокатски ред. Кад би управа адвокатског удржења, као што је то умесно изнео г. Алкалај, сазнала, кад би јој било достављено, шта се против адвокатскога реда намерава и кад би оаа, која је позвана да заштити свој ред, постала равнодушном, онда би замерање г. Маринковићево било са свим умесно. Али, господо, нама свима није страно и незнано, да се то догађало , не без знања управе адвокатског удружења, него без ичијег знања и да смо ми само сазнали били, да се говори о неком предлогу г. министра односно адвоката, али да нисмо могли сазнати, у чему се он састојао, онда, господо кад то знамо, морамо доћи до уверења, да управа није ни мало за то крива. Друго је питање о томе. да ли је управа требала што радити ио.сле појављеног 'закона и да ли и шта треба да ради нова уирава. То је друго питање. Исто тако нека ми је дозвољено, да додирнем и другу тачку, која је мало мистериозна, јер ја незнам који су то адвокати, који су се обогатили на рачун адвокатскога реда, па су сада равнодушни према њему, па се чак, и демостративно понашају. Ма које да су то личности, ја мислим, да нико никога не може натерати, да иде и да стане на сокак и да се свађа с овим и онпм. Сваки човек гледа једну ствар својим очима, онако. како он налази да је најбоље, а осуђивати такве људе, када се не зна ни ко су, ни шта су скривили — нема смисла. Резиме је мога говора , да се предлог г. Маринковића не прими. Урош КнежевиК. — Изгледа ми да готово треба говорити, да ли треба да постоје адвокати или не. Једна земља која има законе, земља која има десет врећа закона, не може опстати без адвоката. Земља која у данашњем веку стоји у реду цивилизованих држава, не може опстати без адвоката. Излишно би било говорити р потреби адвоката, излишно би било говорити о томе, да има адвоката непоштених; и ја сам призиајем, да их има. Именовати их не смем — има нас свакојаких. Ко је непоштен, има закона и власти, па нека га хватају. На рачун тога, што пма адвоката сумњивих, непоштених, зар за то треба утући цео ред адвокатски? Ако је ко узео велику; баснословну суму у Београду, није узео он сам, да му је суд. Међу тим, ми смо сви богаљи, ми смо сви просјаци; од нас 270 нема ни 20 сигурних — све је то пропало и ништавно, међу којима сам и ја; и ја данас у својој 58 години, ако не радим месец дана ако лежим у постељи,