Branič

број 9—18.

б р а н и ч

отр. 371.

ф ф 3-е> и одушевљено: »живела, живела, живела".) И онда кад Сам дошао до дубоког уверења, да срећа Мога живота зависи од тога да Она буде Моја жена, Ја сам онда сматрао, да је Моје право и дужност да покажем Моме Народу пример среће и слоге у кући, а то тим пре, што Ја имам права да тражим саиутницу Свога живота у њему самом; за то, што је наша држава и наша Династија постала својом сопственом снагом, њена је одлика та, што између народа и Краља нема оних пренрека каквих има у другим земљама, и што између наше Династије и нашег народа влада једна солидарност, какве ретко у којој земљи има; што је Краљева кућа свакоме грађанину отворена; што је увек за име свакога од Мојих предака везана једна тековина, а тако исто је и од онога дана, кад сам Ја узео владу у Своје руке(громко: „живео, живео, живео (< ). Према томе Ја сам желео, да сапутницу Свога живота тражим у оном народу, у коме лежи снага Моја, и Ја сам сматрао да ће најбоље јемство и за Србију и за Моју срећу бити то, ако узмем жену која добро познаје све прилике у народу, и која ће Мени да буде искрен и веран друг. (Одушевљено: „живела, живела, живела«). Може бити, да је у целој овој ствари био и један прст Провиђења. Ви сви знате, да је и Кнез Милош узео жену из народа — Кнегињу Љубицу, ви знате и то, да је у времену ослобођења Србије Кнеза Милоша понајвише потпомагао како новцем, тако и другим средствима, стари војвода Никола Луњевица. И данас је, може бити, прст Божи хтео, да се Ја одужујем њему тиме, што се Ја везујем са његовом породицом, која је имала тако сјајну и лепу прошлост, и тако великих заслуга у историји Српског Народа. (Бурно и одушевљено: „живео, живео, живео!"]. <Ј> ф25 *