Branič

стр . 542.

б р а н и ч

број 9 — 18.

4.) Овим конкретним случајем, утврђено је и то: да иризнање, — које је гловонеми учинио пред полиц. влашћу, па доцније порекао код суда на. иретресу, — не важи, т. ј. да иорицање цризнања важи. Да ли је баш ово правилно? наше није да оценимо, већ износећи овај случај, чинимо своју дужност 1 ). Лесковац 1898. год. М. Ст. Драгутиновић.

СУДСКЖ БЕЈГЕШКЕ 1, Председници судова мисле, да адвокати нису судски органи у тренутцима, кад се појављују у суду по извесним предметима било грађанске било кривичне природе. Улога адвоката, са објективне стране посматрана, иста/је, као и улога суда, јер је п њему циљ да се дође до праве истине, само су им дужности различне. С тога је у основи погрешно оно поступање појединих председника нрема појединим адвокатима кад се ови аојављују у суду ради судских послова. Примера ради навешћемо да председници ни једним закон. прописом немају права да утичу на величину и дужину одбране, кад је она у оквиру објективности, као што то бива. Оваквих случајева било је доста и ми овом приликом региструјући ту некоректност у исто време дижемо свој глас противу ње за сада овако. 2, Суд општ. вар. Београда нема закон. ослонца ни у грађ. суд. пост. |§. 23.), ни у зак. о таксама (тач. 96. 97. 97. а и 98.) на основу којега би правдао сеој поступак у наплати таксе за забране код општ. судова по тариФи за првостепене судове.

Ј ) Ми овај сдучај пзносимо и с тога, да се увиди, да су о гдувонемостп вештаци код појединих иаших судова жандарми , и ако ми имамо шкоде за гдувонеме и у њима стручне наставнике. — Уредн. „Бранича."