Branič

стр . 400.

е р А н и ч

врој 9—18.

ћај. ') Што на тај начин изгубисмо првенство, тек у ковању, лако нам је било прегорјети, јер нас је задовољавало то, што је ријеч дужитељ дјелотворно признао један, и ако старији, али оиет веома учени за своје вријеме лексикограФ. 2 ) Али нам је још ми.шје било нешто друго. Послије издања Законика ми с радошћу запазисмо, да је ријеч. дужитељ из црногорских вигаих судова, који је већ из самога почетка потпуно усвојише, поче-ла продирати и у ниже, а отуда и у живи народни говор. Толико о диФеренцијацији пародне ријечи дужник. Пријеђимо сада на ријеч дуг. Примједбе о овој ријечи моћи ће бити тим краће, што је већ о ријечи дужник било, жали боже доста дугачких разлагања. Као што ријеч дужник у живом народном језику има двојно значење н с тога тако има.и ријеч дуг 3 ): ову Гдагод дужити (ЈихШ) у Стулића, долази само у смисду: Јп (ЈеМЈогит питего а<18СгИ»еге, Даге јп сгеЉко, који се и данас најобичније даје тој ријечи у Приморју. (ово исто значење има и глагол чешки и иољски — <11и2Ш, сПигуб — ко.ји оному одговара). Значење, на иротив, ко.је Вук овој ријечи даје (сНсо шћг (1е1)ег1) Стулићу је, регбл, непознато било, теје, по томе, његов дужитељ имао, бсз двојбе другу осиову. 2 ) Двозначности или неодређености ове ријечи ми сретамо паралелно чак и у језицима латинске групе. Иозпато је да је у староме Риму ријеч потеп претежно означавала право и стање онога коме је неко дужан, а.ш се та иста ријеч употребљавада не ријетко и за дуг у наснвном смислу. Један пријатељ наш, романиста на гласу, упјерава пас да круини народ у Паризу ријечју сгеапсе називље, неодређв! о, и једно и друго стање. Напротив, ХлНге овој истој ријечи сгеапсе објашњује смисао са ЛеИе асИге, што није мање значајно. Ово се исто срета и у најновијем франдуском Ријечнику Хацведда и Дармштетера. ■*) Ми с намјером нијесмо хтјели имати под руком Стулићев РјЧчник при послу прибирања техпичких израза, као што нам ни Шулеков Рјечник није у то вријеме пред очима био. Ми сао се онда кдо шли свијех Рјечника, и у опће текстова који су у се примали коване ријечи или су их иначе црпели из других извора, а не искључиво из живога народног језика, у бојазни, да нас не заведу на страниутицу. Мисао слична овој учини те ми, већ из почетка бијасмо одлучили не узиматн ни зашто у законич неке веома удобпе и честе изра е скројене према туђима, и уведене у наше законе и лравне списе, Ми их искључисмо уираво због тога да би присиљени били сами тражити подесне ријечи живог народног језика те састављати, на томе темељу, изреке више у народном духу. На особите тешкоће које кодификатору још и отуда долажаху, обратио је пажњу проф. К. Војновић у својо.ј аијепој оцјени ;.аконика (стр. 46) и нривео као примјер ријечи одноптај. К одношају могу се при .одати још и риј(чи: односно, односити, важио, важпост, важити, морати, ириморати ириморавање и т. д. о којима нема у закопику ни најмањег трага. Ми смо вазда мислили да ће и најизврсиији терминп остати без усијеха, ако сам језик и стид законика не буду с њима у потпуном скдаду; отуда старање да и језик буде чим (-ив/е народан — што никако не искључује наетојање око његове углађености облагорођења, а напротив. 3 ) У осталом у Стулића (у свескама које почињу латинском риј« чју) има цијела поворка израза — еквивадената за сгеАИог , коЈе је в« ћипом сам сковао или прекројио: увјероволац, вјеритељ, зајмалац, зајматељ, зајамник, дужитељ, удужџтељ, лишевпик.