Branič

број 9—18.

Б Р А Н Л Ч

отр. 401.

ријеч народ узимље и за ЛеЂИит и за потеп у активном смислу. 1 ) ДиФеренцијација се дакле ни овдје није могла избјећи. Срећом, што се ријечи дуг тиче, то различавање неће изаћи из СФере живога језика, отклон ће у значењу бити незнатан, а к свему томе још и услован. Прије свега, појам је дуг а требало проширити. У осталом, проширио га је био у главноме већ сам народни говор: јер и ту дуг не полази само од зајма, него захваћа и друге главније од мање обичних' извора.') Допуна је проширења по томе незнатна, ипак се мислило, да је треба, потпуности ради, изречно одредити у шестоме дијету Законика, што је и учињено у чл. 900. 3 )

*) У Рјечнику хрв. или сри. језика II. 859, наводе се рјечници у којима се ријеч дуг изречно означује у оба смисла, као потеп и као <1еМ(;ит, и они који биљеже изречно посљедње значење. За прво сенаводе: Микоља, Бјелостенац, Стулић; за посљедае пак: Вранчић, Дела Бела, Јамбрешић, Волтили, Вук и Даничић. 1Пто ови не означише двојност смисла ништа не смета, јер је свакако најобичнији смисао АеЂИит, па су се други, рјеђи, могли дако прескочити. То смета тим мање што бар у Вука и у Даничића, дужник има бар значења, а то је за нас управ најглавније. За значење ријечи дуг, у смислу »онога што неко треба да прими од другога, и њешво стање ирема ономе што треба да прими и према чељадету од којега треба да прими (Будмани)* које нас овдје највише занима, наводе се у истом Акад. Рјечнику (II, 860, 861) десетак примора од којих њеки допиру до половине XIV вјека. Други, напротив, смислови ријечи дуг који се сретају у поменутом Авад. Рјечнику као : о^гсгит (II 860 стунац 1, иод б); педоИит (II 861 ступ. 1 под 5); ЛеЂИит сопјида1е (II 860 под е и 861 под б); Јгв (II 861. ступ 1 нод 4); реса^ит, роепа, више метаФорички (II 860 стун. 2 под д) — нас се овдје не тичу. У осталом, примјери за педоИит које Даничић наводи, Будмапи мисли да нијееу доста потврђени. И ако овдје није мјесто распрострањати се о таким питањима, дужпи смо инак подмјетити бар једну грјешку која се, при навађању потврда различним значењима ријечи дуг, писцу у растрешености поткрала под перо, и коју овом приликом заназисмо. Између цитата који се наводе као потврда за значење о^гстт има и овај: »ако се тому бискупи или дуг и законит обичај не опиру.« Овдје је ријеч дуг узета као именица у значењу ЛеЂИит, о^гсгит, док по нашему мишљењу она није иего тек придјев дуг = 1опдиз (а, ит). На тај би начин подвучене ријечи значиде не <1еШит (о®стт) е4 1едШта сопвиеигЗо", него » 1опда е4 ^е^Шта соп8ие1и(1о« (С1'г. 1)ј&. 1. 3, Бе 1е§1ћи8 Вепаигб^ие сопвиШв, е4 Де 1опда сбп8ие4и(1те. — Сос1. VIII. 53: СЈиае со! Топда сопзие1;ис1о). Стулић 8. V. сгесШо ставља нам на избор ријечи: дужбина, залог, дуг, дуговање, вјера, увјерованство — без икакова ближег одређења. 2 ) У Ријечнику југосл. Академ. стр. 859 ступ. под а и стр. 160, ступ. 2 под 2) има примјера где дуг не полази само од зајма, него и из кметских даћа, из злочина из некоје штете и т. д. 3 ) Чл. 900. — Дуг бива не само кад ко што коме у дуг даде , него и »онда кад је и без удужења ко коме што драго дужан платити. Ово последње »значење ријечи дуга, закон још више раширује, те се том ријечију служи и »онда. кад је ко, по уговору или ради ваква било дјела, посла или догађаја, »дужан некоме нешто дати, платити, извршити или допустити, у колико то »има какву било имовинску вриједност.« БРАНИЧ 27