Branič

27*

број 9—18.

б р а н и ч

отр. 403.

што је највише, дужење се находи, по свједоџби Вуков.ој, диелотворно у живом народном језику. 2 ) Онима који би вољели одмах одредити једну једину ријеч за све случајеве у опће (а не само за оне гђе је сумња), и то као паралелу дужитељу ријечи дужење, а дужнику ријеч дуг, ми понављамо и овдје своју изјаву: За нас је у послу прибирања термина једно од главних руководних правила: осгајати што ближе к ријечи живога језика 1 ); узроке на којима се то наше правило оснива излишно је овдје набрајати они су изложени у нашим горепоменутим расиравицама, а и онако су очевидни по природи саме ствари. У осталом, не заборавимо ни ово: одређивање је, кад ријеч дуг у активном смислу може довести у сумњу тај смисао, остављено субјективној оцјени; те не само законодавац, него и свак други може, кад га је год воља, употријебити искључиво израз дужење, а ријеч дуг, у овоме активном смисду, посве напустити. Да се ријеч дуг апсолугно не стегне на једино значење има још један дозта замашан аргуменат. Задржав ријечи њено досадашније двојно значење, она се може и упо гребљавати и у посве апстрактном смислу оћНдаУо у опће. 2 ) На тај се начин ми можемо посве ослободити не одвећ згодне ријечи обвеза, која очевидно није него ропски пријевод са латинског. Држало се да је пријевод доиста потребан у књижевности, пошто се мислило да у језику нема згодне ријечи за тај нојам, а подубље се, по свој прилици, није тражило. Било је, истина, свакоме позната стародревна јер опће словенска, ријеч дужност (рус. должностт., чеш. сПпгпов!;, пол. сПисповс) = оШс1ит, али како она сиже не само у јавно право, него

2 ) Дужење п. сНе Већар(ип& сЈазз јетагк! ешеш е^аз зсћиИе, »аабегио ЛеђШ.« (Примљена ји рпјеч и у акад. РиЈечник). Друго значење, ођгвга110, мјесгно је, а нама се чини да није ни поуздано; — у сваком случају иас се овдје не тиче, јер га Вук доводиусвезу са дужити се (рзФлексивно), што је посве друга рпјеч. ') Пожто је чл. 900 у ирвој свој подовини изречио проширио иојам дуга, ои за тим раздичење појмова у кратцо овако одређује : »Дуг је дакле она веза која бива измеђ дужника и дужитеља (901, 902), »те одговара књижевној ријечи обвеза. »Дуг ,је такође и оно што ј 'е дјжник дужан, као и дужност његова тај »дуг намирити. »Што се пак тиче права дужитељева напрама дужника, закон, кад се је »год бојати какве збрке појмова, називље то дужитељско ираво дужење.« 2 ) У академ. Ријечнику има примјера ријечи дуг у оба значења заједно (ЛеШит п потеп), и то мање вигае апстрактно (II 861, ступ. 1 под 3).