Branič

стр. 404.

Б р А Н И Ч

број 9—18.

захваћа и све моралне везе, преширока је за. наш појам, који је и онако већ проширен. Њемачки правници, не имајући такође згодна израза у своме језику, а нашавши да га је с латинскога превести тешко, узеше саму латинску ријеч онаку каква је, без пријевода, и тек што промјенише у вишеброју крајње слово в у п, те створише свој израз »ОћПдаШпеп." Међутим, њемачки правници вишега полета не могоше се задовољити том позајмљеном ријечју. Блунчли, на примјер, руководилац редакције циришког грађанског законика, у кога је такође очевидно старање да законска наређења буду појмљива народу, искључи туђинку »ОННдаМопеп" из својег натписа законика. у којима је ријеч о дуговима у опће. Не имајући за то једне подесне рујечи у своме језику, он узе двије народу разумљиве ријечи, те, поставив их упоредо. замјени »ОћН^аНопеп« са »ЗсћиШеп ипс! Рогс1егип§еп — што би ми лако могли превести са дугови и дужења. Али пошто ми имамо управо једну ријеч дуг за оба појма, чинило нам се, да би грехота било њоме се не послужити. Тиме нам постаје сувишно свако превађење, позајмљивање и ковање, што је све већ само по себи незгода. И тако у Имовински Законик, у мјесто обвез а или облигација, би примљена чисто народна ријеч дугови , у њеном апстрактном широком значењу и одлучено посве од два главна носиоца свакога дуга, дужитеља и дужника. Отуда није тешко било извести ријеч, којом би се окарактерисала права и дужности, које потјечу из дугов а, у опреци са стварним правом. У Имов. Законику, у чл. 871., изведена је ова опрека тим, што се право ове прве врсте називље дуговинским правом. Вријеме да се зауставимо. Овај се чланак, особито ради свог додатка, одуљио, те је прешао границе које су му из почетка биле одређене. Додатак пак, којп се у сугптини не бавп него са цигле двије ријечи, двије гранчице истога корјена, могао је, наравно, бити веома краћи, кад би смо се били стегли искључиво на опис резултата или посљедака обрађивања тих двају израза. Нама се ипак чинило да то не би било довољно. Пошљетци су обрађивања, т. ј. коначно одабрани изрази, и онако већ познати из самога Имов. Законика, гдје су, што више у дидактичном дијелу, увр-