Branič

број 9—18.

б р а н и ч

стр. 407.

Непојмљиво је, како су она господаМинистри Правде, који су наређивали прештампавање закона у иова издања, били толико пепажљиви, да та нова издања са изменама, допунама и објашњењима, не потчине стручој ревизији, него су их оставили онако, како их је одређени чниовник преписао и прештампао, док се зна да не вреди орепис ни једног најмаловажнијег акта, ако није сравњен с ориђиналом, док није и његова једнакост утврђена. 1 ) Колико се за ове покрешке могу кривити и сами ови чиновници, још два пут вигпе, може се пребацити оној Господи Министрима, што су одређивали такве чиновнике, који не знадоше ни оно, што је најобичније, а то је, да се текст постојећи у ориђиналу не сме мењати ни у једну длаку, без законодавне власти. На ово, не само законско, него и уставно питање, поменута Господа Министри били су позвани својом дужношћу, да обрате нарочиту пажњу и за то, што већином, наше судије нерадо читају старе ориђпналне законе, па апсолутно верују прештампанрм издању, онако како га је одређени чиновник преписао и прештампао; као што је наш Касациони Суд пре неколико дана, као што напред споменух, апсолутно веровао издању грађанског законика од 1891. год. и на основу истога донео одлуку, којом је упропашћена једна сирота, а да је прочитао текст ориђиналног закона од 25 Марта 1844. год. он такву одлуку не би могао донети, пошто у ориђиналу стоји, да сирота има право докле у поменутом издању стоји томе противно. Да бих доказао и сваког уверио, да су они чиновници, који су као одређени прештампавали наш грађански законик у нова издања, уносећи у њих и Тада постојеће измене, доиуне и објашњења, не само мењали поједине речи у ориђиналуДнего да су изостављали и мењали чи] ) Нигде у евету није посао мпнистара правде да ред 110 ред оверавају радове ове врсте. Њихово је, да у оваквим случајевима даду одређена, тачиа п јасна упуства п наредбе; а од њих се не може захтевати: да сами прегледају члан по ч"дан овагсог једног посла. Ноиа издања законика приређују се из чисто практичних аотреба, т. ј. с тога, што примерака ирвобитмог (или у опште старијих) издања више иема за оишту иотребу. А издишно је и напомињати, да виши судови при појави оваквог спора — нарочито кад нм се сврати пажња на несугдасицу између разпих издања закоиика — имају да на ову обрате својз 7 пажњу и да се придржавају онога, што је закоподаваи имао у виду ири изради и издавању законика. Прештампавање није нпти сме бити тумачење или чак и меаање закона. Уредн.