Branič

отр. 604.

б р а н и ч

број 19—24.

(Јвим смо одговорили на ирво иитање. А сада пређимо на друго: II Зашто се казни покушај ? Као што је познато, покушај се сматра да постоји онда, када онај, који се решио да нападне нечије право, својом радњом није постигао што је желео, већ је кривично дело само започето остало, независно од воље злочинаца. С тога баш и јесте умесно да се запитамо: зашто казнени законмк одређује казну и за покушај ? Одмах на овоме месту треба да напоменемо, да покушај није кажњив код свих кривичних дела, већ само код свих злочиних дела у ужем смислу, код преступа само изузетно, где се у закону изреком наређује, а код иступа се никако не казни. Узрок овоме очевидан је. Дела која казн. законик увршћује у ред злочина, такве су природе, да се њима вређају најбитнија права и животни интереси, те од њих прети општа опасност друштву. Престушта дела већ су мањег значаја и од мање опасности по друштво, те се с тога и њихов покушај казни изузетно, т.ј. у случајевима, који уо по својој особини слични злочину. А иступна дела су одтаконезнатногзначаја по интересе друпггвене, и потичу или из нехата, те према томе не би ни могло бити покушаја, или се у њима огледа извесна непослушност према наредбама власти, да је овде било немогуће узети, да ће и покушај довести неке правне интересе у опасност. Као што видимо, законодавац није нашао за сходно да пропише казну за покушај код свих кривичних дела, већ само код извесних, а у томе је био руковођен опасношћу, која грози извесним правима и правнпм интересима. Није све једно: да ли је неко наперио на кога напуњен револвер, или је подигао штап да га удари. Па када је опасност, која од нечије радње прети извесним правима, била меродавна за прописивање казне код нокушаја у опште, нема сумње да је та опасност и узрок, што се покушај код извесних кривич. дела казни. Али баш у овоме питању нису могли сви да се сложе, јер су неки обраћали сву своју пажњу на субјективну, а други на објективну страну кривичнога дела.