Branič

број 19 — 24.

б р а н и ч

отр. 609.

Да би се субјективној теорији достојно одужили, навешћемо још једнога од новијих њених бранилаца, а то је д-р Александар Николадони .") У своме мишљењу односно »утицаја новијих погледа кривичнога права на законодавство према покушају и саучешћу, к он је у главноме изнео ове погледе: »Узрок за кажњење покушаја треба тражити у психичком стању учиниоца, за време када предузима покушај. Објективна страна дела мора се само у толико узети у обзир, у колико се злочиначка воља једино у радњи оличава, те се отуда може извести закључак о психичком стању." »Полазећи са овога гледишта, доћићемо до закључка, да покушај злочинца треба само онда казнити, ако предузета радња, која је остала у покушају, даје доказа, да је општа превенција, која је циљ казн. законика, остала безуспешна; и да противу чињења злочина треба нових мотива, који се састоје у извршењу казне, да би се дотични задржао од поновљена покушаја, који би тада могао испасти за руком и довести у опасност правни поредак." »Овај доказ сматра се да постоји, када дотични учини све оно, што је ио његовом мишљењу аотребно, па да наступи успех, и ако тај успех изостане услед узрока, који не зависе од његове воље; или ако се према личности учиниоца, или из околности радње може закључити, да је учинилац човек, који је у стању не само да оцени злочино дело, да начини план и да се реши, већ да располаже и потребном енергијом воље, да дело изврши. к Према реченоме сваки свршени покушај кажњив је. Пошто се узрок кажњивости покушаја налази искључиво у учиниоцу, и казна се односи само на учиниоца, а не на објективну страну дела, и пошто је психички део покушане радње исти, као и код свршеног дела, то покушај треба исто тако казнити, као и свршено дело. Даље, пошто психичка страна покушаја остаје иста, било дело покушано с неподобним средством или на неподобном предмету, то ни то не би био разлог да се покушај не казни.

в ) ЗШШеПип^еп Јег т1егп. кпт. Уеге1т§ип§, В<1. V. НеЛ 2. 1895. БРАНИЧ 40