Branič

стр . 760.

Б Р А Н И Ч

број 19 —24.

њеном, страха од казне које је законодавац претпостављао, услед рђава васпитања и рђавих примера, нису могли да се развију, те према томе не могу учествовати у борби мотива за и против кривичног дела. Према овоме воља се изражава у радњама једино на основу анатомског развића ганглијских ћелија, као и вежбања и задобијања представа; воља дакле није слободна, радње су детерминисане, појам моралне одговорности сам се у себи садржи. Злочинац постаје објекат патолошког посматрања, односно психолошки образованог судије, чији задатак није више у одређивању казне већ у томе, да злочинца учини нешкодљивим. На жалост Флери прецењује наше знање о анатомском саставу и функцијама ћелија мождане опне, и ово пренашање и примена на психологију прерано је. Пиоац тражи за сузбијање злочина поред боље судијске спреме медицински преглед оптуженога, подизање казнених болница за умоболне злочинце и тешке психопате; затим, промену условне осуде и школовање случајних злочинаца ради стварања нових мотива; и обратно, из истог разлога захтева већу строгост према рецидивистима и страсним злочинцима. Он заступа и промену смртне казне у ближњој Форми. На овај начин порицање слободне воље и моралне одговорности води јачој одбрани и бољем отклањању злочина, — Једну главу из овог дела доносимо у овој свесци у преводу г. Ж. М. Протића.

Мога.(ХоипдћГап ОађНе1 е., КесиеИ сГ асГез гп1егпаИопаих с?е Г ЕтрГге ОИотап .. . гесиеННз еЈ риђНез раг књ. II. 1786 —1856 Рапз — 1^е1рг1^ — МеибсћаМ 1900, в. 8°. 1.ХХ1, 512. У делу овом, од кога је прва књига изашла пре три године, и чији је издавач правни саветник у турском министарству спољних послова, и то већ од великог низа година, налазе се скупљени уговори, наредбе, споразуми, изјаве, записници, Фермани, берати, повласна писма и друге исправе, које се односе на спољашње јавно право Турске. Г. Норадунгијан је узео за основицу свога дела кронолошки ред, те нам је у првој књизи (1897) дао ову грађу за време од 1300—1789 године. Жалити је што текстови ових важних исправа почињу у делу тек од 1135, докле нам се до тога рока нзноси само њихов садржај у изводу. С књигом која је пред нама отвара се нова периода, која отпочиње с год. 1789, па се завршује Кримским Ратом одн. Париским Уговором. Овде се већ улази у велика жмвотна питања, у којима Отоманска Царевина почиње да игра врло важну улогу, те се