Branič

стр. 2.

Б Р А Н II Ч

БРОЈ 1.

и с тим у вези ио члану 80 избориог закона скуиштинског: »Сваке године, Краљ издаје позив за Скупштину...« Смисао је ових чланова јасан. Срсупштпна се мора сазвати сваке године, а не за сваку годину. У практицн је, међу тпм; протумачено да је довољно да она буде сазвана за сваку годнну. Толико примера има да се редовни сазив за једну годнну држи тек пошто она протече. Тако се 1884 сазвала Скупштииа за 1883.; 1885, за 1894; 1898, за 1897. Докле се Уставом хтело обезбедитн годишње сазивање Скупштине, дотле би се ирема овој практици могло десити да Скупштина не буде сазвана ннкако кроз на пр. три године, па онда да се, четврте годпне, држе једно за другим четири сазива. Никаква јемства нису предвиђена за уредно сазивање Скупштиие. На случај да Краљ престане сазивати Скупштину, посланици, Као што је речено, пе бп имали права да се и без његова познва састану. »Без Краљевог позива посланицн не могу се скупитп у седнпце скупштннске...« (чл. 79 У.) У ранијим законима о Народној Скупштини опажа се брига како да се ујемчи уредно сазивање Скупштине. У времену од 1848 до 1858, за читавих десет година. она није била сазивана ннкако. Кад се после толиког одмора, а на основу закона о Народној Скупштмни од 28 октобра 1858, сазвала опет, њој је први посао био да захтева један закон којим ће се уредност н.еног сазивања ујемчити. Тако је постао закон о Народној Скупштини од 5 јануара 1859, где се налазе оваке одредбе: »Ко се држању и слободној законитој радњи Народне Скупштпне противи, највеЈ.и је противник закона и подлежаће најстрожијој казни.® (§. 2) »Скупштину Народну нити ко може уништити. нити је у нраву њеном огранпчити (§ 3). »Народна Скупштина држаће се... сваке треће године у мјесту централног Правленија о Малој Госпођи.« (§. 12) »Ако се нови посланици до Велике Госпође не изберу, онда ће се посланици последње Скупштине сматрати као да су наново изабрани и дужни су не чекајући на позив власти, сами на одређено место доћи и Скупштину о Малој Госпођи отворити.® [§. 14] »Попечитељи, под којима се пропусти сазвати и држати редовну Скупштину до реченог дана, сматраће се и казнити као највећи преступници закона" [§ 15] Овако је остало и по закону о Народној Скупштини од 14 јануара исте године, па и по закону о Народној Скупштини 30 јула од 1860, којим је само та измена учињена што је одговорност за несазивање Скупштине била пренета са свију министара на министра унутрашњих дела. Али закон о Народној Скупштинн од 17 августа 1861 замењује наведене параграФе овим једним параграФом: »Обичну Народну Скупштину сазива Књаз. (( (§ 7) Устав садашњи подудара се и овде с тим законом који му је непосредно претходио. Кад се у Народној Скупштини већало, 27|8 септембра и 6