Branič

број 1.

о условној осуди

стр. 61.

III. У коме је омислу осуда усдовна 26.—-Треба разумети смисао, који се даје изразима условнаосуда. Из онога, што је изложено, следује, да се осуда изриче као да она треба непосредно да произведе дејства, док је њено извршење потчињено будућем и неизвесном догађају. Услов се дакле не односи на осуду, која је чиста и проста, већ на извршење, и овоме — т. ј. извршењу — изгледа да боље одговара квалиФикација условн а. Ово јн истина. Но, испитујући у основи питање, ако не можемо са свим строго да оправдамо примљен израз, бар ћемо га објаснити. Осуда се сматра као да није ни била, ако деликвент преступник) задовољи законска очекивања. Може се дакле сматрати да је потчињена резолутивном (раскидном) услову, који производи њену ревокацију, у исто време, кад њено извршење зависи од сусиензивног услова. Са овог се гледишта 33 ) може дискутивати, али ми изгледа да је без интереса задржавати се на контроверзи ове природе. 27. — Природа .одлагања. — Прећићу брзо 'друго једно питање, које је исто тако мале практичне вредности. Хоће се, да се карактерише права природа установе. У одлагању једни виде моралну казну , којом се замењује материјална казна, други условну милост, коју даје судија или застарелост (ргаееспр^ло), која подлежи особеним правилима. Ова разна гледишта, могу у неколико и бити тачна, но, са свим тачно није ни једно. Разуме се, да је врло тешко наћи савршену аналогију, између условне осуде у потпуном смислу, и устанојза, који постаје, и уврстити у ове и условну осуду. Кад је осуда раскидна, доиста има нека врста ирескрииције, или милости; на против, кад треба да се изврши, она је просто одложна. Што се пак тиче идеје о моралној казни, која је била на првом месту у дискусији о закону од 1891. живо су је нападали. Није могуће, говорило се, гледати казну у иростој одбрани од поврата; тада би биле две казне : једна,, коју изриче судија, и коју треба извршити; и друга, безимена и невидљива, која производи непосредна дејства? Није допуштено ово двоструко кажњење, противно правилу поп ђгз 1п Шет. Ово није тако добра аргументација. У ствари, ако и нема у томе моралне казне, у правном смислу речи, неоспорно је, да ће претња, а тако и понижење производити ако не код свих кри33 ) В. 0 овом цитањЈ баи&ег. стр. 3. Овај аутор., који критикује израз усдовна ос.уда, признајте, ипак, да она има свој га1боп (Г64ге у Зелтиском закону, а по том и у Француском. Он сматра, да се овај назив могао увестн у белтиском законодавству ради симетрије са називом условно ослобођавање.