Branič

стр. 236.

В Р А Н II Ч

БРОЈ 3 И 4.

ничка и верност Врховној и јединој вољи војничкој. Све дотле, докде се претпостављени креће у тим границама, и потчињени мора да му се безусловно покорава и да сваку његову заповест врши; ну, пређе ли из те границе, наруши ли своју војничку заклетву и верност службе Врховној вољи војничкој, потчињени не само није дужан, но и у праву је не вршити заповести свога претпостављенога. Врховни командант преноси своје право командовања на друге с тим, да они остају верни својој војничкој заклетви и да верно врше своју службу, придржавајући се свих законских прописа; ну, ако се претпостављени тога не држе, ако од својих потчињених траже- да оно раде, што ће нарушити њихову војничку заклетву и верност службе, ако траже од њих да изврше једно кривично дело, које се ни чим не да правдати, онда велим, такви претпостављени прее.тају бити носиоци Врховне и једине воље у војсци, и потчињени је у праву не испунити њихову заповест такве природе. Према овоме, као што мало час рекох, наш је закон усвојио основни принцип, по коме се потчињени, по правилу, ослобођава казне зI кривично дело, извршено по заповести претпостављенога, — принцип, који је усвојен такође је и у руском војно-казненом законику у чл. 69 и у немачком војно-казненом закону у § 47. Сем изложенога по овом питању морам рећи и то, да наш закон није унео ограничење овога приципа: да се потчињени има казнити у случају, кад је прекорачио дату му заповест. Истина овакво ограничење ми налазимо и у чл 69 руског в. казн. зак. и у § 47 немачког војно-казненог закона. Ну, без обзира на то, што се овакво ограничење помиње у поменутим законицима, оно је и неправилно и безразложно, и није ни имало смисла уносити га ј закон. Кад законодавац већ усваја, као основни принцип, да се потчињени ослобођава од казне за извршено кривично дело по заповести претпостављенога, по себи се разуме, да потчињени мора одговарати за оно и у онолико, што је сам, по своме нахођењу, а. не по заповести претпостављенога, извршио, — одговара за то, што је преко заповести извршио, као и да није ни било заповести. 2., Као самовољно удаљење подоФицира и редова сматра се онда, кад се од своје трупе или службе, из